Сједио је покрај прозора на повишој столици без наслона за руке и чекао стрпљиво, да дрвеће преко пута куће почне добијати сабласне облике, а кораци ријетких пролазника одупирали су се умору или еqуилибриуму. Он је чекао само једне кораке. И, увијек би их дочекао, ма колико дуго истезао кичму на тој неудобној столици, без наслона…

Кад би је чуо како развлачи корак, отежао од дугих сати стајања иза шанка и слушања трабуњања и животних прича, неких исповиједи од којих се крв хладила, обећања пијаних и вјерних обожавалаца, неких истинских, неких до првог тријежњења, или вриске гладне дјеце.
Пила је с њима и некад платила рунду, није жељела бити овисна и враћати јефтине дугове пијаним, или оним другим; углађеним и опасним.
Ти опасни су је у почетку плашили, али се навикла да пригне главу кад се спрема окршај са другим опасним гостима. Постала је друг, који је био нијем и глух и склањала се од оних који су је покушавали пратити послије смјене, трчећи попријеко улицама и сокацима до изнајмљеног стана,у поткровљу двоспратнице…

Он би је гледао како успорава корак у тмини уске уличице и замиче у улаз, журећи и не окрећући се, да ли од страха или коначно нађеног мира.
Гледао је како замиче и гаси свјетло у улазу, а иза ње дугачким кораком улази жена и прати Дијану… Велимир је покушао вриснути кроз стиснуто грло, али глас је затајио.
Покушавао је рукама подићи тежину тијела и смјестити се у колица и што прије стићи до телефона да позове полицију, јер је знао негдје дубоко у дну трбуха да је сутра неће слушати ни гледати кад раствори завјесу и отвори прозор, као сваку ноћ. И такође, прави се да га не примјећује већином… Али, некад би и стидљиво махнула, као негдје у етер, он се надао да је баш њему.
Није знао да је давно престала вјеровати да ће је неко тек тако примијетити и постати близак њеним навикама, судећи према потребама и захтјевима клијентеле коју је служила за шанком.
Вечерас га је погледала како маше рукама и показује негдје иза ње, а онда је нестао из видокруга.
Окренула се од прозора и видјела жену, чији је муж пио у кафани свако вече, и остајао до фајронта… Долазила је његова жена и нападала га, некад и молила да крену кући, јер дјеца гладују, али би је брадати и бахати делија избацио шамарима и псовкама. А она би излазећи шакама махала и пријетила Дијани за шанком, називајући је ружним именима. Дијана није марила за нападе. Било јој је жао несретне жене, а није јој могла помоћи и макар скинути сумњу љубоморе из срца, јер њој мушкарац ниједан није више потребан. Изгубила је јединог кога је икад вољела.
Али, сад је жена држала нож у руци и хистерично ударала по Дијаниним испруженим рукама, којима је покушавала заштити лице… Крв је шикљала из пресјечене вене на руци и Дијана је изгубила свијест.

*

Пробудио је глас доктора, који јој је рекао да је била нападнута и озбиљно повријеђена од неуротичне жене, која је на проматрању у психијатријској установи.

*

Руке су ми биле омотане дебелим завојима и лице болно и изударано. Гледала сам око себе и схватила да лежим у болничком кревету.

Уђје у собу млада полицајка и рече јој да је полиција добила позив од комшије у кући преко пута улице, који је сједио крај прозора не могавши заспати и видио њену прилику на прозору, а иза ње жену која држи подигнут нож у руци.
Позвао је полицију задњим атомима снаге, јер док сам ја с колегама позвала амбулантна кола и била уз вас, мој колега је отишао код поменутог комшије Велимира који је био непокретан, такође боловао и од епилепсије.
Сједио је редовно у високој столици без наслона, јер је био низак растом и био одузет од паса.
Покушавајући што брже тијело пребацити у колица на точкове пао је поред колица и ударио главом о зид.
Одупирао се несвјестици и довукао до столића, зграбио телефон и позвао полицију, да вама помогне.
Издахнуо је од излива крви у мозак…

*
Плакала сам неутјешно стојећи поред свјеже хумке, која је скривала тијело мог добротвора, чије име су ми рекли.
Опоравила сам се и вратила кући. Одлучила сам промијенити живот.
Напустила сам посао у кафани и студирам медицину… Усвојила сам мачку комшије Велимира… зовем је Мери.
Редовно обилазим споменик, који сам му подигла, јер није имао живих рођака. Давно је изгубио супругу у саобраћајној несрећи. У истој несрећи је он имао тешку повреду кичме и остао одузет…
Сутра ћу и Мери понијети у посјету гробљу, у кошарици, коју јој је Велимир набавио…

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

nekazano.me

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име