Несклад између виших захтева и нижих нагона, између унутрашњег осећаја слободе и ропске зависности од сопственог тела дуго је мучио најфиније умове човечанства.
То је дало повода за схватање душе као изгнаника који се неким хиром судбине нашао у туђинском окружењу и завршио затворен у „колиби од меса” (метафора Јегора Летова).
На први поглед може изгледати да је источнохришћанско учење о Паду засновано на овој идеји која датира још од паганских платонистичких филозофа.
Међутим, у стварности, по овом питању постоји значајна разлика између хришћанства и платонизма.
Прво, свети оци уче да се човек нашао у тешкој ситуацији својом кривицом, а не неумољивошћу судбине.
Друго, кажу да је човек створен као телесно биће.
Насупрот томе, платонисти верују да је душа првобитно била бестелесна.
Треће, источнохришћанско учење о Паду подразумева да се Адамовим преступом променило не само човечанство, већ се променио и цео свет, док су платонисти уверени да силазак душа у тела није и не утиче на вечни космички поредак.
Неопходно је повући јасну границу између ове две тачке гледишта.
Учење о Паду и преегзистенцији душа које су оци Петог васељенског сабора у Цариграду (553) осудили на анатему, потиче из чувеног дијалога Платоновог „Федра”. Говори о душама које се крећу на кочијама преко небеског свода, покушавајући да погледају у супраселестијално царство.
Кретање душа се наставља све док се „погођене неком незгодом не испуне заборавом и злом и, отежавши, изгубе крила и падну на земљу“.
Душе које су највише виделе на небу инкарнирају се у људске ембрионе који су предодређени да постану филозофи и краљеви, док најнемарнији добијају тела будућих демагога и тиранина. Након 10.000 година проведених на земљи, душе се враћају на небо.
Дакле, душе круже у једном заувек непроменљивом космосу какав познајемо, једноставно се смењујући на различитим местима.
Ако погледамо како је мит оцртан у „Федру“ схватио филозоф из 3. века Плотин, оснивач неоплатонизма, видимо исту статичну слику.
Плотин описује кружење душа у Универзуму као хармоничан процес којим управљају одмерени покрети звезда. Силазећи из области интелигибилног, душе се налазе на небу, а затим улазе у земаљска тела. „Свака душа има своје време: као да их весник призива доле и улазе у припремљено тело, а душе се у овом тренутку крећу као управљане магијском силом“.
По Плотину, силазак душа никако није аномалија; то је предвиђено законима васионе.
Душе „нису одвојене од универзалног поретка, већ се у свом силаску везују за њега и стварају јединствену хармонију“. Душе се могу инкарнирати у телима разних бића, али Универзум којим лутају увек остаје исти, поклапајући се са сликом стварности која се формирала у свести земаљског човека.
У 19. веку, када се појавило питање усклађивања палеонтолошких записа са библијским откривењем, платонистички мит је поново оживео у расправи „Протопласт“ чија је ауторка извесна госпођа Бејли (не мешати са песникињом Џоаном Бејли, њеном старијом савременицом).
Ова расправа, углавном посвећена тумачењу првих поглавља Књиге постања, сада је потпуно заборављена, али је у своје време уживала велику популарност – четири издања „Протопласта” су изашла од 1853. до 1861. године.
По свему судећи, „Протопласт “ је било и најпознатије дело госпође Бејли – барем на насловној страни њених других књига које су укључивале песничке збирке и путописне белешке, иза њеног имена увек стоји напомена: „ауторка ‘Протопласта’.
Бејли је приметила да Библија не даје никакве назнаке колико дуго је човек остао у рају.
Није искључено да је Адам, као духовно биће, тамо могао провести много милиона година током којих су се на Земљи одвијали догађаји геолошке историје.
„Могуће трајање рајског стања у потпуности објашњава, по мом мишљењу, потешкоће које се јављају када се упореде најновија открића геологије са причом о стварању“.
Рај је био безбедно заштићен од катаклизми које су повремено погађале остатак планете и какву би штету оне могле да донесу бестелесним духовима?
„Шта нас спречава да претпоставимо да су геолошке промене, које су изгледа наступиле на планети после стварања првог човека и пре него што је он проклет, за њега биле извор увек новог чуђења и одушевљења?“ – пита се Бејли.
Чак и ако нас призор покретних глечера и Алпа, примећује ауторка „Протопласта“, толико одушевљава, шта је са великим метаморфозама земљине површине које је Адам могао да посматра из раја.
Пад је претворио Адама из спољног посматрача у учесника у процесу, као да се ТВ гледалац који гледа акциони филм изненада преселио из топле столице у густу џунглу са крокодилима.
Тако су се вулканске ерупције, битке праисторијских животиња и други спектакли који су забављали човека у рају дешавали и пре него што је починио грех.
Пали човек једноставно прелази из једне раније постојеће сфере постојања у другу, али се то ни на који начин не одражава на свет којим се бави.
Као што се одмах види, овакав платонизам у хришћанском облику очигледно није најуспешнија опција за решавање сукоба између религије и науке.
Као и сва прекритичка филозофија, она полази од идеје да свет који се чулно опажа постоји независно од посматрача.
Платонисти не праве разлику између стварности по себи и наших схватања о њој. Они приписују објективно постојање слици света створеној у нашем мозгу.
Отуда и уверење да се свет у коме се десио Пад састоји од потпуно истих звезда, биљака и животиња какве сада видимо пред нашим очима.
Али у стварности, садашња слика стварности, формирана у свести палих бића, могла би се радикално разликовати од света који је Бог првобитно даровао човеку.
Изгон мушкарца и жене из раја и њихово одевање у кожне хаљине садржи „дубоко и тајанствено учење које је далеко узвишеније од платонистичког учења о души која је изгубила своја крила и спустила се овде (на земљу)“, истицао је Ориген полемишући са платонистом Целзом.
Патристичка схватања о Паду заснована на библијском наративу, туђа су наивном објективизму античке филозофије. Спољашња стварност је светим оцима незамислива мимо човека.
Човеков однос према Богу не би могао да се промени, а да се не промени и цео свет који га окружује.
Рај се у хришћанској традицији не схвата као царство бестелесних духова из којег је човек збачен у „већ припремљен“ материјални свет.
Сама супротност материјалног и духовног настала је као резултат отуђења од Бога.
Пад није био пресељење са Неба на земљу.
Напротив, Небо и земља који су били пред очима човека – престали су да буду као пре.
Првобитна творевина је, најпростије речено, окренула леђа човеку.
Овако то описује Свети Симеон Нови Богослов:
„Сва створења, кад видеше да је Адам изгнан из раја, не хтедоше више да се повинују њему, преступнику:
не хтеде сунце да му сија, ни месец, ни друге звезде нису хтели да се појављују пред њим;
ветрови нису хтели да дувају више да Преступник не би могао да дише;
звери и све земаљске животиње када га видеше лишеног прве славе, почеше да га презиру и све су биле спремне да га нападну;
небо на неки начин, склоно да падне на њега, а земља није хтела да га носи.
Али Бог, који је створио све и створио човека, – шта је Он учинио?
Обуздао је силом Својом сву ову твар и из саосећања и доброте не допусти им да одмах јурну на човека и заповеди твари да остане у покорности и, поставши распадљива, да служи трулежном човеку за кога је створена, тако да када се човек поново обнови и постане духован, непропадљив и бесмртан и сва творевина, потчињена од Бога човеку ради његовог дела, буде ослобођена овога дела, са њим се обнови и постане нетрулежна и као духовна“.
„Јер твар је била подвргнута узалудности, не вољно, него због Онога који ју је покорио у нади да ће се и сама творевина ослободити од ропства пропадања и задобити слободу славе деце Божије.
Јер ми знамо да је цела творевина заједно стењала у порођајним боловима до сада и не само творевина, него и ми сами који имамо првине Духа, уздишемо у себи док жељно ишчекујемо усиновљење као деца и искупљење нашег тела“ (Римљанима 8: 20–23).
Из ових речи апостола Павла оци Цркве нису могли а да не закључе да је не само човек, већ и сва творевина изопачена грехом и да је одступила од свог првобитног стања.
Свети Симеон Нови Богослов, коментаришући речи Апостола, истиче да га је Бог после Пада „подвргао творевину трулежи – као што је човек за кога је створена постао трулеж – да би му редовно давала храну која трули“.
Или, као Ориген који је у свом коментару на исти одломак тврдио: „Сунце, Месец, звезде и анђели добили су задатак да служе свет и оне душе којима су, услед екстремне девијације ума, била потребна ова груба и густа тела: управо за та бића , којима је био потребан, уређен је овај видљиви свет“.
БИЋЕ НАСТАВЉЕНО
О АУТОРУ:
Александр Валерьевич Храмов рођен je 7. маја 1989.
Доктор палеонтолошких наука и писац.
Виши истраживач на Палеонтолошком институту Руске академије наука.
Храмов пише о палеонтологији, историји односа науке и религије, филозофији науке и хришћанској теологији са чланцима објављеним на руском и енглеском за часописе National Geographic, Esxatos, Элементы, International Journal of Orthodox Theology, Philosophy and Epistemology of Science, Inviolable Reserve и друге.
Аутор је три књиге, од којих је превод који читате први на српски језик.
ИЗВОР:
Обезьяна и Адам : может ли христианин быть эволюционистом? / Александр Храмов. – Москва: Никея, 2019. (на српски преведено са превода на енглески Alexander Valeryevich Khramov, The Monkey and Adam)
ПРЕВОД: Давор Сантрач
