Свети Григорије Нииски, млађи брат Светог Василија Великог, више од било ког другог од Отаца Цркве истицао је сличност између почетка и краја: „Благодат васкрсења не објављује нам ништа друго до враћање у првобитно за пале. Јер је благодат која се очекује уздизање у првобитни живот, уводећи опет у рај оне који су избачени из њега“.
Ова максима се више пута понавља у многим делима Светог Григорија, као на пример у „Великој катихетској беседи”: „[Човек] се поново распада у земљу, да би одвајањем од прљавштине коју је сада примио, могао бити поново створен у изворном облику васкрсењем“. Сличан суд налази се и у његовом дијалогу „О души и васкрсењу“: „Васкрсење је враћање наше природе у првобитно стање“, „Бог ће васкрсењем обновити људску природу у њеном првобитном устројству“.
Да би реконструисао стање човека пре Пада, светитељ се директно позива на библијско учење о будућем животу: „ако је обновљени живот онакав какав је својствен анђелима, онда је, очигледно, и пре преступа живот био анђеоски“.
На пример, он пише: „Васкрсење нам указује на анђеоски живот, а анђели немају потребу за храном“.
Отуда свети Григорије закључује да једење рајских плодова „не служи за пуњење стомака, него онима који га кушају даје знање и живот вечни“. Он директно полемише са онима који дословно тумаче Мојсијеве речи, приписујући телесну исхрану животу у рају: „Сасвим је непотребно повезивати транзиторну и бледећу храну овога света са пребивалиштем у рају“.
Свети Григорије је такође веровао да је човеку, какав је првобитно створен од Бога, туђа било каква манифестација полности.
Он истиче да постоји велики број анђела упркос одсуству сексуалног процеса међу њима – дакле, Бог би нашао начин да повећа број људи, а да их не подвргне порођају: „Да нема изопачености и пада из једнакости са анђелима који су се десили са нама због греха, онда нам на исти начин не би био потребан брак за репродукцију“.
Из речи Светог Григорија јасно је да је првобитни човек, створен од Бога, мало личио на људе у њиховом садашњем облику: „Ниједно се у њему првобитно није дешавало, што се сада јавља у његовој природи“.
Сва дела из којих су одломци горе наведени датирају из 4. и раног 5. века, такозваног „златног доба светоотачке књижевности“, када су постављени темељи православног богословља.
Источни црквени оци нису одступили од учења о првобитном стању човека формулисаног током ове ере, као што то сликовито показује Свети Максим Исповедник, водећи теолог 7. века.
Као и Свети Григорије Нииски, он је писао о разликама „у својствима људског тела, [постојећих] код нашег праоца Адама пре Пада у односу на она која су сада видљива и која доминирају у нама”.
Свети Максим, очито упознат са савременим теоријама старења и метаболизма, добро је разумео да је људско тело, у свом садашњем облику, неспојиво са бесмртношћу и стога није могло постојати у рају.
Човек од меса и костију осуђен је на смрт.
Само радикална трансформација ће му отворити пут ка бесмртности. Свети Максим указује да ако се телесна природа не промени, онда ће „смрт бити сачувана заувек“, јер „композитно тело увек бива оштећено приливом хране, распршене током због природног супротстављања његових сокова“.
Васкрсење ће ослободити човека биолошких, анатомских, физиолошких карактеристика, које се сада очитују саставним делом његовог устројства.
Вечни живот ће се састојати не од „дисања ваздуха и токова крви који долазе из јетре, већ од Бога у целости“, неће бити „знакова који чине својство садашњег, распадљивог живота“.
Али ако је то оно што човек треба да постане, то значи да је то било оно што је био пре Пада.
Иначе би произилазило да свеблаги Бог из неког разлога није створио човека савршеним колико је то било могуће од почетка.
Стога Свети Максим истиче да човек у Рају „није био растрган супротстављеним и међусобно разарајућим својствима телесног састава, већ је био у стању хармоније без влаге и излива течности… Поседовао је другачији, прикладан састав тела који се састојао од једноставних и непротивречних својстава“.
Свети Јован Дамаскин, аутор „Тачног излагања православне вере“, првог компендијума светоотачког богословља, такође је порицао да је човек пре Пада имао телесне потребе.
Адам је, писао је он, уживао „само у најслађем плоду – у созерцању Бога, слично као неки други анђео“. Систематска форма представљања грађе карактеристична за Светог Јована Дамаскина четири века касније послужила је као узор зачетницима схоластичке традиције, па је Дамаскин касније назван „Тома Аквински и Ломбард Грка.“
Али сличност је овде била чисто спољашња.
У латинској Цркви, као што смо видели, под утицајем позног Августина проширила се сасвим другачија, грубо физиолошка концепција постојања у рају из које је учење о стварању кроз еволуцију касније израсло.
Међутим, у латинском свету понекад се осећао утицај источне теологије. Најзначајнији проводник источњачке традиције ка Западу био је Јован Скот Ериугена (преминуо 877.), помињан раније, родом из Ирске који је већи део свог живота провео на двору Карла Ћелавог, владара Западнофраначког краљевства.
Док је у 9. веку мало ко на Западу могао да се похвали познавањем грчког, Ериугена је на Карлов захтев предузео да на латински преведе „Ареопагитски корпус“ – мистично-теолошка дела која се приписују Светом Дионисију Ареопагиту.
Током овог рада Ериугена се заинтересовао за Светог Максима Исповедника и Светог Григорија Нииског и такође је почео да преводи и њихова дела на латински. Ериугенино главно дело „Periphyseon“ („О подели природе“) буквално је испуњено цитатима ових светаца.
Попут источних отаца Цркве, Ериугена је оштро супротставио човеково тренутно стање са животом пре Пада: „Не треба да судимо о људској природи према ономе што се открива телесним чулима и како је кажњена за Пад, постајући осуђена да се роди у овај свет као оштећена и временита ствар кроз телесно спајање по подобију неразумних животиња“.
Према Ериугени, закључци о човековом првобитном облику могу се извести само на основу анђеоског пребивања које му је обећано: „Тело које је створено на почетку човековог формирања било је духовно и бесмртно и било је слично или идентично телу које ћемо имати после васкрсења. Тешко прихватам да је тело било трулежно и материјално пре узрока кварења и материјалности, односно греха“.
Али Ериугенина дела, која су некада била широко распрострањена по католичким манастирима, уништена су по наређењу папе Хонорија III 1225. године.
Када су крајем 17. века први пут објављени чудом сачувани примерци „Перифизеона“, више се није могло мењати стање у западној теологији.
У то време, наслеђе Истока било је чврсто заборављено.
Дела источних отаца Цркве постала су доступна широкој читалачкој публици тек средином 19. века када је игуман Жак-Пол Мињ објавио вишетомну Patrologia Graeca са упоредним латинским преводом грчког оригинала.
Увиди патристичке мисли, закопани међу хиљадама страница ситног слога у Мињеовим издањима, изгледали су као архаична егзотика, далеко од проблема које је Дарвин постављао теологији.
Као резултат тога, у дијалогу између науке и вере увек су Блажени Августин и Тома Аквински, а не Свети Григорије Нииски и Свети Максим Исповедник представљани као друга страна.
Време је да се ова ситуација исправи.
БИЋЕ НАСТАВЉЕНО
О АУТОРУ:
Александр Валерьевич Храмов рођен je 7. маја 1989.
Доктор палеонтолошких наука и писац.
Виши истраживач на Палеонтолошком институту Руске академије наука.
Храмов пише о палеонтологији, историји односа науке и религије, филозофији науке и хришћанској теологији са чланцима објављеним на руском и енглеском за часописе National Geographic, Esxatos, Элементы, International Journal of Orthodox Theology, Philosophy and Epistemology of Science, Inviolable Reserve и друге.
Аутор је три књиге, од којих је превод који читате први на српски језик.
ИЗВОР:
Обезьяна и Адам : может ли христианин быть эволюционистом? / Александр Храмов. – Москва: Никея, 2019. (на српски преведено са превода на енглески Alexander Valeryevich Khramov, The Monkey and Adam)
ИЛУСТРАЦИЈА: Метатронова коцка
ПРЕВОД: Давор Сантрач
