У свету који видимо око себе, смрт је вечни пратилац свих живих бића.
Докле око може да продре у дубину векова, историја Земље показује само смрт и грабеж, а човек у свом садашњем облику једноставно наставља дугу еволуциону линију чија је покретачка снага међусобно истребљење.
Сцене праисторијског живота личиле су на крваве оргије, а не на вегетаријанску идилу.
Чак су и најранији вишећелијски организми (искључујући загонетне вендобионте) имали адаптације за хватање и прождирање једни других. На пример, шиљасти „пипци“ камбријског предатора Anomalocaris – метар дугог артропода – дизајнирани су за хватање плена. На шкољкама трилобита којима се, по свему судећи, хранио пронађени су трагови његових уста, више налик на врх бушилице.
Без смрти, циклус материје би престао.
Смрт уклања оне који су најмање прилагођени из арене живота – да нико није умро, еволуција не би напредовала ни за корак.
Као и сви механизми, ћелијске молекуларне машине се неизбежно троше и кваре. Мутације се постепено акумулирају у генетском коду и, пре или касније, једна од њих ће се показати смртоносном. Малигни тумори су својствени чак и најпримитивнијим вишећелијским организмима као што су слатководне хидре.
Садашње „поставке“ универзума претпостављају универзалну доминацију ентропије и смрти. Ако на некој далекој планети постоје жива бића, будите сигурни да су и она укључена у немилосрдну борбу за опстанак.
Дакле, у природи нема бесмртности.
Ипак, сви свети оци потврђују да „Бог није створио смрт“ (Премудрости 1:13).
На први поглед ово изгледа као озбиљна контрадикција.
Међутим, ако прихватимо да прва поглавља Књиге Постања и наука говоре о различитим стварима, описујући догађаје који су се десили у различитим димензијама Стварности, онда разлог за сукоб инхерентно нестаје, као и потреба да се библијско сведочанство непрестано усклађује са променама научних теорија.
Смирено рецимо себи: ма колико радознало залазили у прошлост, никада не можемо дотаћи шест дана стварања. Галаксије које се повлаче и фосилизовани остаци мртвих створења могу нам рећи само о историји смрти и пропадања.
Адам и Ева су протерани из раја, а херувим са пламеним мачем препречио им је пут назад. Зар то не значи да смо ми, „семе Адамово“ – до Васкрсења Христовог када је херувим уклоњен са капија (п.п.) – били одсечени од првобитног савршенства, неспособни да му се вратимо или да га појмимо?
Иако је Библију и Књигу природе написао исти Аутор, то не значи да оне причају причу са истог места. Треба имати на уму да у Књизи природе једноставно нема страница које би одговарале описаном у прва три поглавља Књиге постања.
Стога, у религиозном смислу, историја човека не би требало да почиње његовим појављивањем као биолошке врсте на Земљи, као што историја целокупне творевине не почиње Великим праском.
Велики прасак или било који други „почетак ствари“ у оквиру космологије не треба погрешно сматрати првим Божјим стваралачким чином који је довео до постојања.
Тачније, то је само први догађај доступан нашој когницији са ове стране „завесе незнања“ која је пала услед Пада.
Иза ове завесе лежи Стварност чији су човек и сва друга створења некада били део.
За хришћанску веру генерално је свеједно шта научници мисле о „почетку“ видљивог космоса.
Пре једног века, физичари су веровали у теорију етра и сматрали да је Универзум вечан. Ако данас сутра преовлађујућу теорију Великог праска замени нека теорија струна која сугерише безвременост универзума, то опет ништа не мења, јер научно сазнање ни у ком случају не може да нас одведе даље од палог света и ближе разумевању природе Створитељевих акција.
„Не знамо ништа о том свету који је „добро створен“ и благословен од Бога“, писао је немачки теолог Карл Барт. Тачније би било рећи да све што можемо да знамо или чак интуитивно осетимо о овом свету није садржано у људској науци, већ у Божанском Откровењу.
Ово није тек пуки апологетски трик и стварање привида промишљености како би се стекла тактичка предност.
Много пре појаве модерне науке, хришћански теолози су истицали да првобитно стање света остаје скривено од наших чула.
На пример, Свети Максим Исповедник је писао: „Када је Човек трансгресијом оставио иза себе свој почетак заједно са битијем, последица тога је било да није више могао проницљивим погледом да продре у оно што је оставио за собом“.
Блез Паскал је такође проницљиво приметио: „Ми не разумемо ни славно стање Адама, ни природу његовог преступа, ни промену која се због тога догодила у нама.
Сви ови догађаји су се одиграли у условима потпуно другачијим од наших које ми више не можемо да схватимо“.
Свети Игњатије (Брјанчанинов) је изразио потпуно исту идеју: „Земља створена, украшена, од Бога благословена, није имала мане. Била је пуна благодати… Сада наше очи виде земљу у сасвим другом обличју. Не познајемо њено стање у светој невиности; познајемо је у стању распадања и проклетства“.
Корисно је подсетити се принципа који је формулисао енглески египтолог Чарлс Гудвин у чувеној збирци „Есеји и критике“ (1860): „Ствари за чије су сазнавање човеку дате одговарајуће способности не припадају предмету божанског откривења“.
Бог не чини ништа узалуд. Божанска Промисао је економична.
Бог је у Библији открио човеку оно што је недоступно његовом природном разуму.
Иначе испада да Библија бесмислено дуплира научне податке у препричавању за децу предшколског узраста.
Ако извештај о шест дана стварања наводно говори о еволуцији – шта је онда његово значење?
На крају крајева, можемо много ефикасније сазнати о праисторијским створењима из палеонтолошких записа него из нејасних наговештаја у Књизи постања.
Као што је филозоф Алексеј Лосев исправно истакао „у библијском извештају о седам дана стварања нема апсолутно никакве астрономије, геологије, биологије или било какве науке. Стога би требало сматрати потпуно неукусним и потпуно ирелевантним покушај ‘декодирања’ Мојсијевог наратива из перспективе савремених научних теорија“.
Сваком непристрасном посматрачу очигледно је колико је слика библијских радњи Створитеља удаљена од оних крвавих призора утиснутих на страницама књиге природе.
На пример, ево шта је амерички филозоф науке Дејвид Хал написао у часопису Nature: „Која концепција Бога може да се изведе из феномена оличених у врстама које насељавају Дарвинова острва Галапагос? Еволуциони процес је препун случајности, нечувених губитака, смрти, бола и ужаса…Шта год да је Бог имплициран у теорији еволуције и природне селекције, он није као протестантски Бог штедљивости и умерености. Он није чак ни као застрашујући Бог приказан у Књизи о Јову. Бог са Галапагоских острва је немаран, расипник, равнодушан и готово ђаво и он очигледно није Бог коме би се ико желео молити“.
Као што је Дарвин истакао „изумирање иде руку под руку са природном селекцијом“.
Једна фауна је заменила другу, с тим да је услов настанка нове био нестанак старе – сисари тешко да би постигли разноврсност у класи великих величина да им диносауруси нису уступили место.
Према америчком филозофу и екологу Холмсу Ролстону III, 98% врста које су икада постојале на Земљи је изумрло. Није сасвим јасно како је Ролстон израчунао разноликост врста у прошлости – али, у сваком случају, скала изумирања може се још јасније проценити за таксоне вишег ранга (родови, породице и редови).
На пример, еволуциониста Џорџ Симпсон је израчунао да је од свих сисара 54% породица и 67% родова изумрло.
Или, размотрите еволуциону историју крилатих инсеката Птеригота, најразноврсније групе живих организама на Земљи.
Са криве која показује однос изумрлих породица према породицама које су преживеле до наших дана у различитим епохама, видимо колико су се инсекти променили од њиховог првог појављивања у палеонтолошким записима пре око 325 милиона година.
За цео палеозоик, отприлике првих 75 милиона година свог постојања, инсекти су били представљени искључиво изумрлим породицама. Требало је још 100 милиона година, на почетку периода креде да би удео модерних породица коначно премашио удео изумрлих. И тек од почетка олигоцена, пре око 33 милиона година, породице инсеката су престале да нестају.
Да је Бог стварао кроз еволуцију, онда би једном руком морао да уводи нове групе на арену живота, а другом да немилосрдно уништава своје претходне креације као дете које ломи играчке које су му постале досадне.
Теистички еволуционисти размишљају управо на овај начин.
Године 1926. у једном од својих предавања бискуп Барнс је изјавио да „кроз оно што се зове ’суровост природе‘ Бог одстрањује мање вредне производе свог плана“.
Међутим, ако су диносауруси били мање вредни „производи Божји“ од сисара, зашто су онда створени, а потом осуђени на изумирање?
А ако су били исто тако вредни у очима Творца – зашто онда дозволити њихов нестанак?
БИЋЕ НАСТАВЉЕНО
О АУТОРУ:
Александр Валерьевич Храмов рођен je 7. маја 1989.
Доктор палеонтолошких наука и писац.
Виши истраживач на Палеонтолошком институту Руске академије наука.
Храмов пише о палеонтологији, историји односа науке и религије, филозофији науке и хришћанској теологији са чланцима објављеним на руском и енглеском за часописе National Geographic, Esxatos, Элементы, International Journal of Orthodox Theology, Philosophy and Epistemology of Science, Inviolable Reserve и друге.
Аутор је три књиге, од којих је превод који читате први на српски језик.
ИЗВОР:
Обезьяна и Адам : может ли христианин быть эволюционистом? / Александр Храмов. – Москва: Никея, 2019. (на српски преведено са превода на енглески Alexander Valeryevich Khramov, The Monkey and Adam)
ПРЕВОД: Давор Сантрач
