„И рече Бог: Нека вода врви од живих бића и нека птице лете изнад земље преко свода небеског“ (Постање 1:20).
И истог трена, воде морске прокључају животом и Бог са задовољством гледа на створења која се у њима брчкају.
„Тако је створио Бог велика створења морска и свако живо биће којим врви вода и што се у њој креће, по врстама њиховим и сваку птицу крилату по врсти. И виде Бог да је добро“ (Постање 1:21).
Али зашто уништавати оно што је добро направљено?
Или зашто, на пример, ихтиосауруси из породице Офталмосауруса са својим огромним очима налик на тањире, савршено прилагођени за хватање плена у морским дубинама, нису били добри?
У њима развој ихтиосауруса достиже врхунац – да би био нагло прекинут заувек средином периода креде.
Еволуција журно поставља џиновске морске гуштере, мозасауре, на врх морске пирамиде исхране који су они напустили да би убрзо и њих истребила.
Пролазе милиони година, а сисари бивају бачени у морске воде, да би у облику делфина постали реплика изумрлих ихтиосауруса.
Зашто?
Да ли ово еволуционо мешање и флуктуација одражавају непоколебљиву реч Створитеља?
Еволуција је хировит и немилосрдан вајар чији рад не подлеже ниједном плану.
Мукотрпно обликује неку до тада невиђену звер и, чим се посао заврши, прелази на други крај радионице, схвата да је скулптура безвредна и разбија је на комаде, да би одмах кренуо да ствара нову која онда среће исту судбину.
Колико је овај хаотични уметник удаљен од библијског Бога који својом Божанском речју која не подноси противљења наизменце оживљава становнике мора и копна и увек је задовољан резултатима свог рада!
Органска еволуција – у којој се са великим потешкоћама разазнаје унапред смишљен „план“ – најмање од свега личи на одмерену и бесконфликтну причу из прва два поглавља Књиге Постања.
Јер у библијском извештају о стварању света нема ни најмањег наговештаја истребљења живих бића.
Ако би се у Библији тражиле аналогије са еволуцијом, оне би се могле упоредити са крвавим епом који је започео након протеривања из Едена, чија прича чини највећи део Старог завета.
Човечанство, а потом и изабрани народ, прелазе из катастрофе у катастрофу.
Почевши од Авељевог убиства и завршавајући повратком Јевреја из вавилонског ропства, Бог се не бави планираним развојем, већ пре управљањем кризом, обуздавањем сила греха и разарања које су напале Његову првобитну творевину која није познавала мане.
Теолошким језиком, такво управљање кризом назива се Божанска Промисао.
Људску историју је хришћанска мисао увек схватала као сферу деловања Провиђења, али зашто то не проширити и на еволуциону праисторију наше врсте?
Ни тамо, ни овде се не може видети директан резултат Божијег стварања, већ је то пре покушај да се поправи безнадежно корумпирана ситуација.
Можда је Бог „управљао” еволуцијом у истом смислу као што је „управљао” историјом изабраног народа.
Ограничења која су својствена палом стању творевине неизбежно су се осетила.
И ако појава Златног телета које су Јевреји направили у пустињи није одговарала Божијим намерама, ко онда може да каже да јесте појава предатора или паразита?
Слика коју ствара савремена космологија распршивања честица материје из чијег хаоса тада настају све сложенији системи подсећа на Оригена који је описао како Бог повезује фрагменте првобитне творевине:
„Створења, која су се толико удаљила једна од других због различитости душа, Он доводи до неке сагласности у делатности и жељама тако да она, иако различитим покретима својих душа, ипак раде на потпуности и савршенству једног света“.
Бог се није одвратио од света сломљеног грехом, већ наставља да брине о њему.
Лепота васионе која понекад засени људску машту није само бледи одраз лепоте првобитне творевине већ и сведочанство Божје бриге за палу творевину.
У палом свету, као и у првобитном, све појаве на крају потичу од Божанског првог узрока.
Јеванђеље каже да без воље Божије ни једна птичица неће пасти на земљу (Матеј 10:29).
Бог је предвидео и унапред одредио не само ток живота за сваког од нас, већ и ток еволуције као целине.
На крају, чак ни милитантни агностик и антиклерик Томас Хаксли кога су звали „Дарвинов булдог“ у овој претпоставци није видео ништа немогуће.
Ако доктрина Провиђења, писао је „подразумева да је у некој бесконачно далекој прошлој епохи неки ентитет обдарен разумом и предвиђањем… покренуо космички процес и као последицу…је сваки догађај, не само на нашој сићушној планети већ и у безбројним милионима других светова, био предвиђен пре појаве ових светова, научна мисао… не може да приговори овој хипотези“.
Бог стоји иза сваке манифестације Стварности.
Да није било божанског промишљања, како пише Ориген, „тако велика светска афера би се распала“.
Или, како је истицао Свети Августин „када би Бог лишио природу свог унутрашњег деловања којим је подржава и производи, она би, као да се моментално угасила, престала да постоји“.
Без Бога, околни свет би заједно са нама самима нестао у нигде, као информација без носиоца.
С тим у вези, прикладно је цитирати белгијског геолога и католичког свештеника Анрија Дорлодоа: „Као што би било апсурдно претпоставити да моја мисао може постојати, макар и на секунду, а да се у овом тренутку не роди у мом уму, тако, и још апсурдније, било би претпоставити да у свету постоји творевина чије постојање у садашње време није резултат делатности Првобитног бића“. Дакле, Бог наставља да буде темељ постојања света, и пре и после Пада.
Штавише, свету, изједеном трулежом и грехом, још и више је потребна Божја промисаона брига.
БИЋЕ НАСТАВЉЕНО
О АУТОРУ:
Александр Валерьевич Храмов рођен je 7. маја 1989.
Доктор палеонтолошких наука и писац.
Виши истраживач на Палеонтолошком институту Руске академије наука.
Храмов пише о палеонтологији, историји односа науке и религије, филозофији науке и хришћанској теологији са чланцима објављеним на руском и енглеском за часописе National Geographic, Esxatos, Элементы, International Journal of Orthodox Theology, Philosophy and Epistemology of Science, Inviolable Reserve и друге.
Аутор је три књиге, од којих је превод који читате први на српски језик.
ИЗВОР:
Обезьяна и Адам : может ли христианин быть эволюционистом? / Александр Храмов. – Москва: Никея, 2019. (на српски преведено са превода на енглески Alexander Valeryevich Khramov, The Monkey and Adam)
ПРЕВОД: Давор Сантрач
