Пошто се на наше животињско тело, како је Августин тврдио, гледало као на првобитни Божји дар када се испоставило да је оно заправо производ еволуције, западни теолози нису имали другог избора него да идентификују еволутивни процес са Божјим стварањем света и становнике раја са приматима из џунгле.
Библијски Адам је био изједначен са становником пећине чији је начин живота личио на све само не на блажено постојање у јединству са Богом.
Хајде да размотримо неколико примера такве ‘синтезе’ библијске историје и еволуционог наратива.
Један се може наћи у делу „Избачени из раја: изворни грех и еволуциона историја“ (2006) швајцарског језуитског свештеника Рејмунда Швагера. Он своди Пад на инцидент који се догодио са групом наших предака на стадијуму Хомо еректуса.
Ова бића су, каже Швагер, подлегла налету злобе и починила нешто слично ритуалном убиству. Од тада је агресија постала норма и утицала је на еволуцију људског мозга.
У Библији, овај догађај не одговара толико убраном забрањеном воћу, колико Каиновом убиству Авеља.
Али, примитивна хорда тешко да је погодно окружење за рајски живот.
О каквом јединству човека и Бога се овде може говорити? Да ли је Пад могао да уништи оно што никада није постојало?
Денис Александер, почасни директор Фарадејевог института за науку и религију, у књизи „Стварање или еволуција: да ли морамо да бирамо?“ (2008) предложио је још софистицираније читање приче о рају.
Према његовим речима, Бог је изабрао „пар неолитских фармера на Блиском истоку или можда групу фармера којима је одлучио да се открије на посебан начин“.
Након тога, неолитски Адам и Ева су постали „глава читавог човечанства које је тада живело, изабрани од Бога да буду представници Његове нове духовне породице на Земљи“. Међутим, овај пар, уместо да предводи друге, одвратио се од Бога и тако све човечанство стрмоглавио у грех.
Александар упоређује последице пада неолитског Адама и Еве са експлозијом хидрогенске бомбе која је проширила духовно загађење широм света.
Али ова метафора тешко да објашњава зашто би отпадништво два блискоисточна фармера погодило 10 милиона људи расутих широм света (што је, према Александеру, отприлике популација човечанства у то време).
Многи познати теолози размишљају на сличан начин.
На пример, ево цитата из књиге „Проблем бола“ (1940) писца и англиканског теолога-апологете Клајва Стејплса Луиса (1898–1963): „Многим вековима Бог је усавршавао животињски облик који је требало да постане носилац човечанства и Његовог лика. Он је руке ове животиње обдарио савитљивим палцем, вилицом, зубима и грлом способним за артикулисање говора, као и довољно сложеним мозгом да обезбеди материјалну основу за размишљање“.
У једном лепом тренутку, наставља Луис, Бог је ово хуманоидно створење обдарио самосвешћу, „удахнуо му у ноздрве дах живота“ (Пост. 2:7) – ово је било стварање човека.
По Луисовом мишљењу, прва људска бића у која је Бог удахнуо душу била су нешто попут племенитих дивљака. У погледу материјалне културе, можда су били инфериорни у односу на најпримитивнија модерна племена, али су духовно били супериорнији од нас.
„Ако би се међу нама појавио рајски човек, видели бисмо га као крајњег дивљака, створење способно за експлоатацију или у најбољем случају за патронажу. Само би један или двојица најсветијих међу нама погледали по други пут ово гологлаво, длакаво, спороговореће створење и после неколико минута пали пред његове ноге“, пише Луис.
Ова изјава може шокирати оне који су навикли на патристичко схватање раја, али се чини као логичан исход радикалног натурализма западне схоластике.
Чини се да сви ови очајнички покушаји прилагођавања традиционалне доктрине научним схватањима о људској прошлости потичу из одлучне неспремности да се види граница између два суштински различита стања света – палог и првобитног.
На пример, Библија каже да Бог слободно разговара са Адамом у рају.
Божанско присуство тамо се осећа као сасвим обична стварност: „И чуше звук Господа Бога како хода по врту у хладноћи дана“ (Пост. 3:8).
Нигде другде у Старом завету не можете наћи описе тако тесне близине између Бога и човека.
Чак ни Мојсије, да не помињемо друге представнике палог човечанства, не може да одржи директан контакт са Богом: „Ти не можеш видети моје лице, јер ме човек неће видети и живети“ (Излазак 33:20).
Односно, према Библији, непремостива дистанца између Бога и човека се појављује тек после Пада, док, према теистичким еволуционистима, та дистанца постоји од самог почетка: шта би Бог могао да има заједничко са звероликим становником пећине?
И што је најважније, теистички еволуционизам је одбацио једину онтолошку последицу коју су схоластичари и рани протестанти још увек повезивали са Падом.
Мислим на смрт, „црног сапутника који свуда прати грех“ (Милтон).
Иако су Августин и његови следбеници више волели да што мање говоре о утицају Пада на природни поредак, они су и даље видели постојање смрти као важну разлику између раја и садашњег живота.
„Плата за грех је смрт“ (Римљанима 6:23), каже апостол Павле, а представници западне теологије невољно су се сложили са овим, иако су сматрали да је бесмртност нешто додатно уз животињско тело првих људи: „Бесмртност је постојала у човеку не по својој природи, већ је била натприродни дар од Бога“ (Тома Аквински).
Према схоластицима, у стању невиности Бог је натприродно сачувао човекову смртну природу од пропадања, а затим је престао да то чини и смрт је ушла у своја законита права.
Али теистички еволуционизам недвосмислено пориче везу између смрти и Пада.
На пример, Ернст Фајл, католички прелат и немачка политичка личност, пише у својој књизи „Природно-научни поглед на свет и хришћанска вера“ (1974): „Рајски свет се није разликовао од нашег. То је било још опасније, јер није имао карактер културизованог света. Али, то је рајски човек доживљавао другачије. Невин човек је другачије осећао бол од грешника. Људи нису били слободни од смрти, већ од умирања све док су били безгрешни, другим речима, све док су одржавали заједницу са Богом“.
Без обзира да ли је првобитни Адам згрешио или не, он је ипак морао да умре будући да је био еволутивни потомак смртних живих бића. Највише се променио његов однос према ономе што се дешавало.
„Објективно пролазни карактер људског живота није измењен грехом. Оно што се променило као резултат греха тиче се природе искустава..Људи су се почели бојати смрти, јер су се у смрти почели бојати Бога“, каже Фајл.
Током претходних 1500 година, западна теологија је замаглила границу између раја и палог живота, а теистички еволуционизам ју је – потпуно избрисао.
У доктрини стварања кроз еволуцију, вековима стара тенденција Запада да минимизира онтолошке последице Пада достигла је кулминацију.
Међутим, Источна црква је развила алтернативно учење о првобитном стању света и човека из којег можемо узети другачији поглед на еволутивни процес.
Окренимо се оцима источне цркве – можда ће они предложити успешнији компромис између религије и науке који не подразумева напуштање темељних начела хришћанске вере.
Уосталом, помирење које је постигнуто по цену таквог напуштања – није компромис већ капитулација.
БИЋЕ НАСТАВЉЕНО
О АУТОРУ:
Александр Валерьевич Храмов рођен je 7. маја 1989.
Доктор палеонтолошких наука и писац.
Виши истраживач на Палеонтолошком институту Руске академије наука.
Храмов пише о палеонтологији, историји односа науке и религије, филозофији науке и хришћанској теологији са чланцима објављеним на руском и енглеском за часописе National Geographic, Esxatos, Элементы,International Journal of Orthodox Theology, Philosophy and Epistemology of Science, Inviolable Reserve и друге.
ИЗВОР:
Обезьяна и Адам : может ли христианин быть эволюционистом? / Александр Храмов. – Москва: Никея, 2019. (на српски преведено са превода на енглески Alexander Valeryevich Khramov, The Monkey and Adam)
ПРЕВОД: Давор Сантрач