Ћутање књиге природе о рају и шест дана стварања могло би неке збунити, али та књига такође не помиње експлицитно ни Бога Створитеља. Првобитни изглед света скривен је од нас иза вела чулне стварности – али и Бог је скривен од нас. Откривење нам је дато да нас поучи о стварима недоступним природном разуму.
Адаму у рају није била потребна Библија.
Могао је директно да уочи присуство Божје као што ми опажамо присуство друге особе: „И чуше глас Господа Бога како хода по врту у хладноћи дана“ (Постање 3:8). Али сада, као што Паскал исправно примећује, „људи су у тами и отуђености од Бога. Он се сакрио од њиховог знања и у Светом писму себе назива скривеним Богом (Исаија 45:15)“.
Дакле, Божанско Откровење је једини начин да се сазна о Богу и о стању у ком му је човек био близу.
Хришћанство је религија откривења која претпоставља постојање неспознатљиве стварности чији су детаљи садржани у светим књигама, али се не могу добити из чулног искуства.
„Бога нико никада није видео“ (1.Јованова 1:18).
Хришћани верују у постојање Бога, бесмртност душе, транссупстанцијацију, васкрсење мртвих и све остало о чему говори Библија што „око не виде, ни ухо не чу“. Вера у изгубљени рај не може се оправдати никаквим запажањима – али то не значи да је треба напустити.
У супротном, ако почнемо да гурамо хришћанску веру у прокрустову постељу „чврсто утврђених“ чињеница, од тога неће остати ништа.
Наше когнитивне способности су превише ограничене да би се њихове крајње могућности могле узети као границе Стварности као такве.
Апостол Павле је писао о долазећем Царству Божијем: „Око не виде, нити ухо чу, нити у срце човеку дође оно што припреми Бог онима који га љубе“ (1. Коринћанима 2:9).
Како се ослонити на чулне органе наслеђене од животиња када је у питању разумевање идеалног светског поретка?
„Стање Адама и исконског света заувек је уклоњено изван граница научног знања баријером Адамовог греха која је променила саму природу Адама и свега створеног, па чак и природу самог знања“, приметио је отац Серафим (Роуз).
Теистички еволуционисти који доводе у питање постојање исконске хармоније у суштини настављају курс „демитологизације“ хришћанства који је прокламовао Рудолф Бултман. Овај немачки теолог је позвао на избацивање из хришћанства свега што се не уклапа у уске оквире емпиријског знања.
Бултман је тврдио да је у доба електричне енергије и бежичне комуникације немогуће веровати у чуда. Овде имамо посла са најгором манифестацијом сцијентизма – нетачним уздизањем науке у ком се се потпуно одбацује све што је изван сфере надлежности научног метода. Било би чудно негирати одсуство душе на основу тога што се не види приликом сецирања лобање.
Али, управо то је урадила и савремена теолошка мисао када је напустила концепт раја само зато што научници нису могли да пронађу ништа слично рају у праисторијској прошлости.
Човек је као острига, запечаћен у љусци чулних ствари које је наследио од далеких предака. Са становишта науке, слике и концепти са којима се бавимо (укључујући и сам концепт еволуције!) су нуспроизвод еволуције нервног система. Између човека и стварности стоји његова животињска природа.
То каже еволуциона теорија знања – али зар хришћанско учење о Паду не говори исту ту ствар?
Грешни човек је „постао као бесловесне звери“ (Псалам 48:13) и почео да гледа на свет очима животиња. „Пали човек је преко телесних органа био одвојен од јединства Божијег мноштвом временских слика“, писао је о томе Августин.
Животни свет „голог мајмуна“, одсеченог од пуноће бића, јесте онај „погибељни понор“ у коме се човек по Светом Григорију Палами нашао после изгона из раја.
Свети Григорије Палама је чак писао: „Уопште забрањујемо да се од [спољне науке] очекују било каква прецизна сазнања о божанским стварима, јер се из ње не може сазнати ништа поуздано о Богу“. Световна сазнања, истакао је он, не приближавају нас разумевању истине о Богу и спасењу.
Шта са Еуклидом, Птолемејем, Аристотелом и Платосом са њиховим логичким методама !? – питао је Палама и додао: „Одакле ми учимо о Богу?…Није ли то из учења Духа?“
Џон Калвин је био истог мишљења. „Невидљиво божанско величанство“, писао је он, „осликава се у свемиру као у огледалу, али наше очи нису у стању да га виде док их не просветли тајанствено откривење одозго“. Списи природе који говоре о Богу и рају, људским очима се не разликују јасно.
Калвин је човечанство упоредио са кратковидим старцем: „Ако се старцу са сузним, мутним очима да књига написана јасним, великим словима, он види текст као целину, али може само са великим потешкоћама да разазна појединачне речи без наочара. Али, наоружан наочарима, може да их користи за течно читање.
Слично томе, Свето Писмо сабира у фокус знање о Богу које је раније било нејасно и расејано у нашим душама“.
Свет, узет сам по себи, чини се разуму као игра елементарних сила која нема никакве везе са деловањем Рационалног Првоузрока.
Једини начин да видимо Бога Створитеља иза околне стварности јесте да је погледамо кроз сочиво Светог писма.
Наравно, код апостола Павла се може прочитати: „Његове невидљиве особине, наиме, његова вечна сила и божанска природа јасно се уочавају од стварања света у стварима које су створене“ (Римљанима 1:20).
Ове речи, извучене из контекста, водиле су бројне заговорнике природног богословља који су сматрали да је постојање доброг и мудрог Творца видљиво из сврсисходности и хармоније света. Енглески филозоф Вилијам Пејли упоредио је свет са добро подешеним сатом – чак и ако нисмо упознати са његовим творцем, можемо много научити о њему проучавајући овај сат.
Али, Пејли и његови савремени следбеници занемарују да пут природне теологије може одвести прилично далеко од библијског Бога.
Ум који није просветљен божанским откровењем уместо Творца у околном свету налази само лажне богове, као што се десило са незнабошцима који су „славу бесмртнога Бога заменили сликама које личе на смртнике и птице и животиње и гмизаве створове“ (Римљанима 1:23).
Чак и ако бисмо доказали да је свет заснован на рационалном плану – како знати да је његов аутор управо сведобри вечни Бог?
Можда је, као што је иронично сугерисао Дејвид Хјум, свет „само први груби покушај неког локалног бога у покушају који га је после напустио постидевши се свог јадног учинка; могао је бити и дело неког подређеног божанства и предмет поруге његових претпостављених или би могао бити и производња неког старог божанства које је сада потонуло у изнемоглост“.
Ако повучемо аналогију између света и артефаката које је направио човек, зашто не претпоставити да, колико се људи окупља да би изградили брод или град, исто толико се богова ујединило и да би створило свет?
Заиста, управо је тако веровао паганин Цицерон, оснивач природне теологије, који је много векова пре Пејлија упоредио свет са сатом – додуше, не са механичким који тада није постојао, већ са соларним и воденим часовницима.
Чувени енглески астрофизичар Артур Едингтон је приметио: „Идеја универзалног ума или Логоса била би, претпостављам, довољно вероватан закључак из садашње форме научне теорије или би се, у најмању руку, ускладила са њом. Али, чак и да је тако, све што нам наше истраживање дозвољава да тврдимо је чисто безбојни пантеизам. Наука нам не може рећи да ли је светски дух добар или зао, а њен оскудан доказ у прилог постојања Бога може се лако претворити у доказ постојања Ђавола“.
Заиста, Ричард Свинберн, један од истакнутих представника модерне природне теологије дефинише Бога као „веома моћног бестелесног рационалног агента“. Међутим, како је приметио један проницљиви критичар, Ђаво се такође савршено уклапа у овај опис.
Потрага за Богом у сопственој души или у природи често кулминира само стварањем идола или филозофских апстракција. Апсолутно не можемо рећи ко или шта стоји на другој страни феномена док они не покуцају и не спусте се до нас.
За људе без откривења, Бог остаје безимен, анониман, „непознати Бог“ (Дела 17:23).
Али, ако је човек толико немоћан у познању Творца од ког зависи све постојање, шта тек онда рећи о рају, о Паду и свему осталом што је предмет откривења.
Карл Барт је истакао да је Добра Вест добра „пошто је вест о ограничењу познатог света другим, непознатим… ван конкуренције свих других покушаја да се унутар познатог света открију релативно непознати виши нивои бића и да се учине приступачним“.
Али зашто бисмо уопште мислили да су читаве сфере бића о којима говори библијско откровење – то јест Бог, анђели, рај – ван домашаја нашег сазнања? Зар не би било једноставније претпоставити да они уопште не постоје?
Таква претпоставка би била умесна само када бисмо имали гаранцију да наш когнитивни апарат покрива целокупну постојећу стварност или бар њен значајан део.
Али, имамо све разлоге да претпоставимо супротно.
На могућа ограничења наших когнитивних способности указивали су још филозофи седамнаестог века.
На пример, Џон Лок је написао да у другим деловима универзума могу постојати бића обдарена додатним чулима поред наших пет. Негирати ово, с обзиром на пространост Универзума, била би велика уображеност.
Шесто, седмо или осмо чуло би овим бићима открило такве аспекте бића о којима бисмо могли да знамо онолико мало „као што црв закључан у фиоци стола зна о осећањима и уму човека“.
Сличне идеје изнео је Бенедикт Спиноза у једном од својих писама секретару Лондонског краљевског друштва теологу Хенрију Олденбургу: „Претпоставимо да у крви живи црв са довољно оштрим видом да разликује честице лимфе, млечног сока итд. и довољно интелекта да посматра како се свака посебна честица при судару са другом или одбија или преноси део свог кретања, итд.
Живео би у овој крви као што ми живимо у овом делу универзума… и не би могао знати како су сви делови крви вођени општим законима крви“.
БИЋЕ НАСТАВЉЕНО
О АУТОРУ:
Александр Валерьевич Храмов рођен je 7. маја 1989.
Доктор палеонтолошких наука и писац.
Виши истраживач на Палеонтолошком институту Руске академије наука.
Храмов пише о палеонтологији, историји односа науке и религије, филозофији науке и хришћанској теологији са чланцима објављеним на руском и енглеском за часописе National Geographic, Esxatos, Элементы, International Journal of Orthodox Theology, Philosophy and Epistemology of Science, Inviolable Reserve и друге.
Аутор је три књиге, од којих је превод који читате први на српски језик.
ИЗВОР:
Обезьяна и Адам : может ли христианин быть эволюционистом? / Александр Храмов. – Москва: Никея, 2019. (на српски преведено са превода на енглески Alexander Valeryevich Khramov, The Monkey and Adam)
ПРЕВОД: Давор Сантрач
