Августовско сунце пржи
На плажи, песак у прстима
У коси – сунчеви зраци.
Бежим у кафе
Уморна од врућине
Бело се вино зелени у замагљеној чаши
Сунце и даље пламти.
Нигде заклона, ни хлада,
Његове очи плешу по мени,
Пеку ми кожу
Жежу зенице
Смокве које ми нуди
Сувише су меке.
Кафа сувисе јака.
А сунце не одустаје.
Ни он не престаје.
И сада лежим будна претварајући се
Да је и он будан
И да је свет будан
Као што смо били тада
По жези
Узаврели и
Без даха.
