Пре него што се облак претвори у кишу
Лебди безмирисан, без тежине,
Али ја унапред осећам олују што стиже
Када се облак претвори у кишу
Постаје вода уз небеско памћење
На бестежинско, ваздушно стање
Али сада, киша пада ли пада,
Добује, удара по нама
И у свакој капи одсликава
Обрнуту слику земље,
Саме себе.
Ах што волим тај мирис после кише!
Моја мајка, прелепа амазонка,
Купала се увек по пљуску
У мору, вода у води
Спајала јој се у коси
Виловитој, као од таласа
Створеној од пене
Увек су тако божански свеже
Мирисале косе њене.
Мој отац на острву, голом,
Ломио камен по бури, по киши,
Сливала се вода низ стене
Мешајући се с крвљу из вене
Док му није потекао камен
У крви, као божанству,
И уздигао га, бестелесног,
Са собом, онако голоруког
Да му скине претешко бреме
Да га ослободи сваке тежине
Да киша спере мрље од крви са стене,
Да га вине слободног
У небеске висине.
Седим на обали мора док капи кише
У песку праве кратере
А ја читам облаке
Као судбину
Камење уз обалу најлепше је после олује
Боје и мириси су јачи кад их киша умије
О како волим тај мирис свежине,
Тај спој геосмина и озона што има грчко име
– петрихор – од камена и крви састављено –
Камена је то крв, или крв од камена
Што, по предању, тече само у венама –
Митолошких божанстава.
Мојим родитељима
