На YouTube платформи од недавно је избрисано једно сјајно предавање о савременој уметности редитеља Андреја Кончаловског, о томе како је клица пропасти изникла са тржиштем. Он прецизира време када суноврат почиње, а то је негде период холандског сликарства 16-17. века и стварање протестантске буржоазије, која је пожелела слике у својим домовима као код аристократије, у дворцима Медичија, или као у Катедралама. Наравно, изузев оног што је била фундаментална сврха уметности у верским храмовима. (Данас се о том периоду учи као о „значајном ослобађању уметника од црквених стега и затуцаности“).
То је био један потпуно другачији приступ уметничком деловању у друштву. До тада уметник није имао посебан статус ослобођен одговорности према друштву као данас. Морао је бити врхунски мајстор, као добар ковач, дело је било идентитет мајстора, а они који су желели да им уметник ослика капелу плаћали су колико уметник захтева. Често су радили за обезбеђену егзистенцију, простор и материјал за рад на одређено време и разне друге привилегије. Просто, уметност није била роба, већ вредност коју
је било узвишено поседовати. Затим, почиње уметникова тежња за славом, статусом „изузетног“ како би се међу уметницима истакао и постао пожељан, Кончаловски каже да то време почиње од Лорда Бајрона, када јавно мњење преобликује уметност у тржишну престижну робу. Такве околности су од уметника полако али сигурно правиле шпекуланта, јер рецепт за брзу славуодносно пажњу јавности је одувек био скандал. Доавангарде, може се рећи да су друштвене и политичке околности стварале тенденције у уметности, а биле су много другачије у датом времену него што их накнадно ишчитава теорија.
Да ли сте се срели у литератури са авангардним уметницима као што је Павел Николаевич Филонов или Василиј Чекригин? Први је заступао идеју да је класична, академска уметност недовољно аналитичка и да сваки атом треба нацртати. Други је осим илустрација за Мајаковског радио велики картон скицу за фреску „Васкрсења мртвих“. Из авангардног историјског наслеђа уклоњени су сви који би својим деловањем довели у сумњу сврсисходност савремених, и данас актуелних начела неоавангарде. Чак се и издвајају само одређене стваралачке фазе, најчешће ране – стваралачка адолесценција. Редовно се у Маљевичевој уметности велича (злоупотребљава кроз разне контекстуализације) период црног квадрата, и изоставља
исход, созерцаније које видимо на крају његовог живота, као што је његов аутопотртет у стилу Пјера Дела Франческе. Тешко се налазе уметничка покајања у литератури, а било их је у судбинама авангардних уметника, нарочито када су схватили да су предано доприносили Октобарској револуцији.
И наука је временом постала користан алат меркантилизма. Наука је усмерена на проучавања пропаганде, манипулације масом, промену свести појединца па и његових навика. Што је познато још од времена суфражеткиња, када је Едвард Брнајз дотурио разборитим женама цигарете као симбол „слободе и мушке моћи“, и на тај начин удвостручио зараду дуванској индустрији.
Следећи ниво пакла почиње ’60. година двадесетог века, када индустрија забаве достиже све технолошке услове да завлада културом. Тада се већ дешава суноврат славних појединаца. Трагичне смрти многих звезда никада нису феноменолошки тематизоване у друштвеним наукама, јер су „селебрити“ неприкосновена привилегована роба.
Сексуална револуција ’60. отвара нова тржишта креативне индустрије: филмске, индустрије забаве, спектакла… Одлична прилика да се прода много робе како би се продужиле сексуалне активности, подмлађивала тела и функције, отуд и у науци примарни задаци како „удовољити страху од старости“. Конзервативан, породичан човек, и вредна домаћица која ће родити много радне снаге нису више пожељни конзументи. Индустријска производња се роботизује па ни људи нису потребни, у ту сврху су послужиле и филозофске звезде постмодерних идеја. Уметност и наука не само да прате камелеонске промене потреба тржишта, већ их креирају. Кончаловски примећује како је Енди Ворхол не само „селебрити“ уметник, већ и неко ко успоставља нове каноне мејнстрим сцене, односно популарне културе. Од њега почиње да важи начело да је „срамота не бити славан и немати новца“. Његова визија света коју данас гледамо у медијима и ријалитијима „у будућности, свако ће имати својих 15 минута славе“ заправо значи да је апсолутно свако, свака несрећа, очај и људска трагедија ресурс за стицање новца. И сам је завршио трагично, несрећан, усамљен, рањен од једне такве поремећене особе којој је омогућио 15 минута славе“, на крају је и преминуо од последица рањавања.
Бити славна личност са разлогом, или поседовати стечено богатство није само по себи лоше. У књизи „Дух самопорицања“ Мило Ломпар објашњава како је код нас из западне културе преузето релативизовање разлике између смисла живота и друштвеног успеха, управо је то трагедија савременог уметника колико и сваког појединца са таквим поремећајем вредности. Управо је та суштинска разлика нешто што нас одређује као конзументе, ресурс, биомасу, или личности са ставом и смислом којима је тешко манипулисати.
Часопис Чудо
