Од када су у другој половини 20.века светски глобално признати уметници наивно утабали стазе апсолутно сваком облику изражавања, свакој форми и приповедању, креатори такве сцене створили су механизме злоупотребе и експлоатације и најсубверзивнијег отпора том истом систему и таквој уметничкој сцени.
Пружена је могућност да апсолутно свако може  постати глобална звезда у уметности, односно, како је једино прихватљиво вредновање управо од система које је апсорбовало авангарду, отпор, бунт у мејнстрим, систем је „омогућио“ да можете рецимо да продајете попут труле банане сопствене слине, или наплатите огроман хонорар да своје слине јавно истресете у виду неког критичког бунта у неком угледном музеју или галерији нпр. Тејт Модерн у Лондону, односно, свесно или несвесно обавићете прљав пропагандни посао за систем док пљујете и презирете тај исти систем. Критиком система можете зарадити довољно новца да постанете потрошачки, ботоксирани овисник о ђакузију и комформиста (прим. Марина Абрамовић), због чега ће вас систем даље експлоатисати за много деликатније геополитичке интересе, а ваше критике су перфидно усмерене на одређене културне обрасце које треба кориговати, или им се треба изменити контекст. Рецимо, могли сте да видите Марину Абрамовић како на  почетку војне интервенције у Украјини, у Кијеву за 800 хиљада долара прави „Зид плача“ посвећен страдалим украјинским Јеврејима у 2.св. рату, док је поред представника европског и америчког политичког естаблишмента обезбеђују одреди Бандероваца.  И председник кога чувају је Јеврејин, и она сама носи чувено јеврејско презиме?! Њена улога у том „субверзивном“ перформансу нам очигледно говори да у овом случају неонацизам нових Бандероваца није антисемитски, и да је искључиво усмерен на Русе (ако ћемо прецизно, на  уништавање сопственог порекла и идентитета).

Од рецимо Ив Клајна, Сај Томблија, Кулика или труле банане Мауриција Кателана, празнина – НИШТА, свака нагонска жврљотина, или содомија, свако банализовање, исмевање публике, постали су форма изражавања у ликовној (визуелној) уметности.
А савремени механизми експлоатације апсолутно свега, највише личе на устројство мафије или рецимо Мусолинијевог корпоративног фашизама, где синхроно делују, подржавајући се међусобно крупан капитал, корпорације и државне институције. Ономад спровођени моћном идеологијом, а данас кроз фондашко финансирање пожељних агенди упакованих у људскоправашке моралне наративе, а заправо на задатку одбране крупног капитала, неоколонијализма и империјалне доминације западног система, ништа мање моћном од фашизма..

Пример албанског уметника Петрит Халилаја са Косова који је са 13 година док је боравио у привременом избегличком кампу КФОР-а у Албанији у време рата 99. послао писмо са цртежима генералном секретару УН Кофи Анану. И ако се безбедно вратио на НАТО тенку после месец дана, можда и у неку кућу убијеног или протераног Србина коме је отета имовина. Пронађен је од агената фондашког уметничког комесаријата и већ 23 године, сви заједно од НАТО-а, Тејт Модерн-а, италијанске кустоскиње и разних других, експлоатишу наратив тих истих дечијих цртежа. У варијацијама декоративних украса за високе цене који се могу уклопити са намештајем новопечених АЈ ТИ богаташа, или произвођача козметичких препарата против старења, који ће своју иницијацију у високо елитно друштво изразити саосећањем са тужном судбином невиног албанског дечака, и његових облачића и жирафа са сценама из рата. Он данас живи на релацији Приштина – Берлин са својих 35 година цртајући и експлоатишући исту жирафу, док судбина оног Србина било да живи у апартхејду албанског шовинизма на територији КиМ или у трајном избеглиштву је забрањена за јавност или уметничко промишљање и забашутена потенцирањем албанских жртва.

Поред њега имамо албанског премијера Еди Раму, савременог, маркантног уметника и колонијалног корифеја. Промоцију њега, наводно „спонтаних“ цртежа са политичких састанака као декоративне тапете могла је публика видети на Венецијанском бијеналу пре пар година, и да куповином његових тапета подржи прозападног амбициозног политичара који заступа идеју Велике Албаније.

И поред украјинских, албанских бошњачких и свих нас белих уметника (робова) који са мање или више свесни одржавамо систем пљачке и манипулација, ипак најпривилегованије место у последњој деценији имају стари добри „црни“ робови.
Зашто је то тако?


Нарочито од „афирмације“ БЛМ покрета (црни животи су важни) у Америци и Европи елитне галерије и музеји изразито промовишу изворну афричку уметност. Комбинујући и спајајући афричке идентитете са афро-америчким или европском миграцијом, најчешће помоћу социјалних (воук) тема као што је феминизам, ЛГБТ, екологија, права мањина, културолошке релације „примитивног“ друштва у Африци и „напредног“ запада, све у стилу изворне афричке наиве, шарених декоративних слика интензивног колорита и контраста. Чак се организују читави фестивали и тржишни сајмови, што је недавно одржано у најелитнијим њујоршким галеријама, у којима богата виша класа као знак престижа купује веселе шарене слике уметника из Гане, Никарагве, Судана, или Питсбурга и Орегона за велике новце.

И ако су те слике најчешће илустрације неке политичке, идентитетске или људскоправашке агенде, са мање или више декоративне вештине, афричка уметност заиста изгледа као освежење у односу на доскорашњи јалови, безлични нихилизам западне културе смрти и експлоатације жртве. У суштини, ни овој контекст није много другачији, али бар увесељава колонијалну пропаст јаким бојама и декоративним ритмовима.

Афрички континент је и даље пребогат природним ресурсима, нафтом, златом, дијамантима и осталим рудним богатствима које западне земље вековима експлоатишу у циљу благостања својих „богатих“ прогресивних земаља, високог стандарда, раскошног културног блага. То није само стечено на крви и зноју афричких робова ондашњих плантажа памука, већ и кроз разне облике колонијализма до дана данашњег. Суровом пљачком тог континента, изазивањем ратова међу државама и унутрашњих међуплеменских сукоба, хемијским и биоекспериментима и упливом западних вредности у племенске обичаје, стварајући фундаменталне фанатике, неморал и дестабилизацију.

 

Наравно, образац по ком је тај континент непрекидно подчињен се мењао, а у последњих 15-20 година је озбиљно уздрман, од када Кина економски јача, и Русија стаје на своје ноге. Будући да су Афричким земљама коначно понуђени другачији партнерски односи (од оних „дијамамте за оружје“) и помоћ да се стабилизују и обуставе ратни сукоби, Африка полако али сигурно почиње да се диже и одупуре евро-атланском пљачкању.

Освртом на актуелни сукоб у Судану може се видети иста она матрица као код нас, или у Украјини, Либији, Египту…. Унутрашњи сукоби се непрестано потпирују обојеним револуцијама и дестабилизацијом, то се између осталог ради помоћу привилеговане елите која је малобројна, али чини јавно мњење и обликује пожељне наративе у друштву, односно успоставља колонијалну културу која се залаже за западне либералне вредности и има моћ да врши јавни притисак на власт.
Свака земља са НАТО базама, или економски условљена ММФ-ом има у својој структури малу али моћну колонијалну елиту на задатку. Њу чине управо они уметници и културни радници на релацији са њујоршком, берлинском или лондонском сценом. Замислите ту меку моћ када сиромашни, млади уметници у Африци виде те привилеговане звезде међу западном „селебрити“ елитом у познатим светским галеријама како продају своје слике за много новца?!

 

Са друге стране, и са покретом БЛМ и законима које привилегују афроамериканце и имиграцију, са холивудским црним ултразвездама  афрофутуризма, афрички народ је и даље онај кога је западно просветитељство означило као народ који „никада неће достићи еволуцију белог човека“ (дарвинизам). Кога ће бели човек за своје потребе привилеговати када му Кина угрози доток дијаманата како би га приволео за своје интересе. „Бели човек“ шаље хуманитарне експедиције да помогне гладним и „примитивним“ Африканцима, удељује „помоћ“ као особама са посебним потребама, која није ни милионити део опљачканих ресурса. И колико год се клањао и извињавао само за један сегмент уништења афричке попоулације – робовласништва, моћан бели човек је онај који манипулише, привилегује или уништава. Обичан „бели човек“ је воук, расиста, борац за права потлачених, антисемита, исламофоб, шта год затреба моћницима.

 

Посебан метод у темељном уништењу народа за шта су Британски колонијализам показало се посебно стручни, је брисање трагова културног наслеђа као у случају велике афричке цивилизације која је од 10 до 13 века имала моћна и развијена царства и друштва у изобиљу, библиотеке, универзитете, раскошну архитектуру и развијену металургију, пољопривреду. Царство Мали је било веће и развијеније од данашње западне Европе, или рецимо богатство Краљевине Конго, итд.

 

Јер Човеку који не зна да је некада био достојанствен, снажан и моћан је много теже да се (поново) усправи.
То је оно најгнусније у западној култури, и чега се увек треба сетити када помислимо да јој припадамо. Расизам је централни образац западне културе, који евентуално мења фокус, али увек интензивно постоји. Дакле, нису розете и богати готски витражи европска култура, то су њени украси, најчешће покрадени од других и старијих култура. Расизам је НАЧИН да се оправда пљачкање ресурса непожељних народа којима ти ресурси припадају. То је најстарији и најдуговечнији западни културни образац, и  Срби немају никакве везе са њим, и једино што можемо бити је ”непожељан народ”.

Фото:

1. Изложба Петеит Халилаја 2022 у Тејт Сент Ајв, Велика Британија

2 Изложба Еди Раме, Арсенал, Венецијанско бијенале 2017.

3. Савремени афрички сајам уметности „1-54“ 2022. Њујорк

4. Биса Батлер, Клер Оливер Галерија, 2020. Њујорк

5. Мишел Баскијат, слика која је купљена за 19 хиљада 2017. продата за 110 хиљада долара, аукција Сотедби.

6. Манса Муса краљ Малија, најбогатији владалац свих времена, приказан на шпанској карти Африке, средњи век.

Маја Миловановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име