Пре неколико година, ћутке, шокирани, пратили смо хистерију око Пицагејт скандала у коме се експлицитно помиње и наша еминентна уметница, професор на факултету, вишеструко награђивана и истицана на сцени Биљана Ђурђевић.
Чепркајући по гомили објава, текстова, хронолошких збивања, у међувремену са раскринкавањем холивудских сексуалних предатора, па хапшењем Епстина у вези проституције и трговине малолетницама, учинило ми се да је поред „случајних“ жртвовања уметника (о чему сам писала у тексту о Баленсијаги), теорија завере пласирана са намером укидања (кенселовања) вероватно не тако кључних особа али ни мало невиних, као што су браћа Подеста. Да ли је случајно један од њих био лобиста проруског председника у Украјини уочи Мајдана и ескалирања немира 2014? Док је други био секретар канцеларије Хилари Клинтон. Наравно, нико од њих није у политици због идеала већ због новца и моћи, у том посрнулом свету идеали одавно не постоје и све је у ценовнику, са могућношћу наплате у виду јавног моралног линча по потреби, па је самим тим и морална штрока услов за подобност. Нико од њих није ни за најмање жаљење и саосећања, али укидање тих људи сигурно није допринело никаквом разбијању ланца трговине децом и педофилије, све се завршило онако како је и планирано, – ништа није откривено, конкретне оптужбе су одбачене, остаде само сујеверје у застрашујућу моћ зла које као да не може да се победи, или се бар друштвеномедијски тако представља. На жртвенику, добили смо само истрошене актере које треба растргнути, који су послати у арену да би само наслутили колико је моћна машинерија „вредносног“ система новца, и губилишта достојанства људског живота са којим моћни предатори располажу.
Интересантно је и то неповерење у званичне медије и сумња да је све манипулација, али свака теорија завере алтернативно пласирана, која има некакав сатанистички контекст је без сумње прихваћена од већине јавности, светске као и код нас. Чак и од људи који су увек сумњичави апсолутно се не доводи у питање могућа инструментализација масе алтернативним путем, верује се у истинитост сваког детаља, чак и када су у питању људи из нашег непосредног окружења које можемо потанко преиспитати.
Поред тога, стручна јавност је остала нема. Она која одбраном Биљанине части у уметности брани и своје позиције и уверења још више јој је додељивала награде, потенцирала Биљану и преузимала наратив одбране елитног круга западне тржишне сцене. Постоје и они који се задовољавају дискредитацијом лично Биљане и њеног несумњивог талента и успеха (у оваквом свету какав год он био) и који и даље причају по кулоарима са згражавањем.
Свако је нашао личну интерпретацију околности, али оно што је кључно, и због чега би требало поразмислити је питање уметничке вредности, смисла, сврхе уметности у овим временима. То је нелагодност која нам лебди над главама, која се упорно игнорише од стране апсолутно свих актера стручне јавности. Као да смо коначно научени да обрасце културе и уметности само преузимамо са брошура које нам шаљу из централног комитета западне империје (зла), или да се миримо са личним неуспесима објашњавајући све то моћним непобедивим „Сатаном“. Има ли шта горе?
Управо је савремена (западна) уметност увела оне параметре вредности које се не односе на неку пуку форму слике, на семиотичко значење слике саме по себи, односа посматрача и уметничког дела, то је превазиђен контекст кажу апологете савремености. Управо је савремена уметност, односно постмодернистичка истакла као најзначајније: релациони утицај уметничког дела на друштво, околности, питања моћи и делотворности, субверзивно деловање на друштво, и баш савремена и њени заступници то истичу као примарну вредност. Шта савремени теоретичари кажу о томе када субверзивност направи пун круг и заиста разобличи релације моћи и новца њихових уметничких ”вредности”, што је ипак постало јасно поред лажних теорија завера које су послужије да се све то заједно са истинама прогласи завером?
Ништа. Савременим теоретичарима се не свиђа учинак овог умегничкког деловања на друштво, сасвим им је довољно да Биљанине слике посматрамо на старински начин, као класично сликарство, као некакво „истинско“ запажање стварности али мимо друшта и онога што је та форма изазвала а светских је размера.
Заиста, Биљанине слике су истините, сурове стварности, слике јада маргинализованих и експлоатисаних људи, међутим, виртуози експлоатације начинили су стварност такву да управо коруптивни, изопачени, декадентни лоби моћи даје или потврђује вредност неког уметничког дела својим колекцијама, и да такве колекције служе као трофеји, или као некакво искупљење за непочинства према маргинализованим и експлоатисаним и злостављаним ликовима на сликама. Са друге стране уметницима пружају могућност да своју савест оперу и да наплате своје дубоко сентиментално запажање зла према експлоатисанима..
Један циклус Биљаниних слика веома упечатљиве тематике, слике на којима су приказана деца као жртве сексуалног злостављања доспела је управо у такве колекције. Сигурна сам да уметница нити је имала намеру ни сазнање да ће слике завршити као трофеји и за насладе и уживања у призорима силоване деце, али је очигледан део пакет-аранжмана поред успеха, славе и новца, потенцијално јавно понижење, медијска хајка и сурове оптужбе за „служење сатанистичким круговима моћи“ како се помиње. Питање је колико уметници свесно учествују у томе, колико је то условљена нужда, сатераност околностима или стихија која нас је све мање-више насукала на пусто острво са кога не знамо куд и како се спасити?!
И ако је све прошло, и оптужбе су одбачене, а уметница напустила тако експлицитну тему, међутим не и експлоатацију маргинализованих, унесрећених жртава система. Питање је да ли је Биља нешто разумела о свету око себе? Да ли је могуће да Биљана изрони из дубина окренутости ка себи, унутрашњих патњи како би видела коме је све послужила и у које сврхе? Пример њеног успеха најилустративније објашњава западну културу и оно чиме смо свесно или несвесно, добровољно или против своје воље окупирани, јер ми уметници не знамо коме продајемо слике, то знају евентуално галеристи, који по потреби прећуте перверзије својих муштерија зарад профита. Звучи ли то мало као макро?
У једном интервју Биљана каже да своје слике „замишља у музејима“, не у приватним колекцијама. Оне би требале да укажу на грозоте и патње савременог друштва, и да као такве буду јавно добро. Заиста, њене слике, било би крајње лицемерно не истаћи, нису сликане да би промовисале педофилију, оне су насликане да укажу на постојање тога као естеизованог зла. Међутим, ипак су многе које су је и прославиле завршиле као наслада у педофилским јаругама. Испоставља се да слика има моћ некаквог деловања на декадентног перверзњака, али не онако како је уметник сам са собом, у атељеу, отуђен од друштва замислио.
Биљана Ђурђевић је иначе веома фина и културна, заиста посвећена и талентована сликарка, из обичне породице, скромних прохтева и начела, потпуно одсутна из јавности, која никако није заслужила оно што је проживела. Сећам се, била сам студент прве или друге године када сам видела Биљанину слику са постдипломских студија „Зубарска ординација“. Та монументална страшна телеса у покрету, жива, органска материја застрашујућег призора. Фантастична слика, заиста несвакидашњи утисак који је ето после скоро 30 година остао ми жив у сећању. Биљана би заиста сваку тему насликала попут старих мајстора, међутим, теме и призори које бира одредили су јој судбину. Будући да смо ту негде блиске генерацијски, одлично су ми познати трендови и посредни и непосредни утицаји којима смо облковани, кроз образовање, културу, теорију, узоре са запада којима су нас подстицали, и све оно што је ауторитативно обликовало и вредновало оно што као млади уметници радимо. Њене слике, као и све прихватљиво у то време требало је да буде супротно од „превазиђеног“ модернизма Лубарде, Пеђе Милосављевића, Возаревића, Миће Поповића, уметности која се идентитетски ослањала на традицију и наслеђе, тло на којем настаје, друштво којем припадамо. Њихова „деца“ су се побунила против ауторитета тако што су обликовала своју децу уверавајући нас да се тако улази у нови миленијум.
Нове, прихватљиве слике немају идентитет, представљају универзалне жртве, експлоатисане раднике, жртве злостављања, мртвог деда мраза, можда у Берлину, Масачусетсу, Будимпешти…свакако западном свету. Човек би рекао то је „критика система“ коју чиниоци система добро плаћају и држе у својим кућама и музејима?! Називи изложби и слика, текст, речи на сликама су на енглеском језику. Мрачне теме сурове стварности, култура жртве (експлоатација жртве) апсолутно је потиснула сваку другу тему у уметности. Убрзо, постали смо безидентитетска сива маса из које се по потреби узима оно што је корисно западној елити, употреби и одбаци. Наједном смо се нашли исто онако као људи са наших слика, као у неком излогу, нашминкани лажним идентитетом, спремни за муштерије са ценовником и уредно урађеним задацима на задате теме, које употпуњују лиценерје једне културе која је направила Газу, КиМ, Украјину…а да нисмо тога били свесни, а најмање желели. Мислећи да свету откривамо истине и неправде, постали смо карике ланаца окупираног народа.
