У времену кад је све подложно политичким поделама: и музика, и спорт, и хуманитарни рад — појавила се опасна тенденција да се и Црква сведе на питање „јеси ли за или против власти“. А Црква није политика. Није дневна тема. Није инструмент ничије кампање. Постоје људи који нису „ни за власт ни против ње“ — већ су, пре свега и изнад свега, за Цркву.
Српска православна црква није партијска трибина, већ духовна кућа народа. У њој не важе закони гласачких већина, већ правила Јеванђеља. Ко то не разуме, опасно се приближава граници фарисејства, јер почиње да суди по световним мерилима ономе што је божанско.
Кад се верник постави изнад патријарха
У последње време сведоци смо жалосног феномена: самозвани „ревнитељи вере“, ослепљени популарношћу на друштвеним мрежама, узимају себи за право да отворено критикују, па и вређају, патријарха Српске православне цркве. Неки чак иду толико далеко да себе стављају изнад њега, сматрајући да боље знају шта је „истинско православље“.
А тај човек, патријарх Порфирије, није случајно ту. Није постављен указом, нити гласовима народа. Он је изабран молитвом, постом, саборношћу. Читав живот посветио је Богу, у молитви, монаштву, смирењу и служењу Господу. Ко има дрскости да се пореди с њим? Ко има храбрости да га назива издајником вере?
Црква није позорница личних фрустрација
Све чешће, најгласнији у нападима на Цркву нису они који заиста живе литургијски — који редовно посте, исповедају се, причешћују, моле се у тишини и труде се да победе себе. То нису људи који деценијама у тишини граде своју душу. То су, углавном, они који Цркву користе као позорницу за сопствене емоције: гнев, фрустрацију, повређени его и осећај личне небитности, који покушавају да компензују преко виртуелних „борби за истину“.
И да, има и оних који иду у храмове, који посте, али веру своде на рутину, на испуњавање спољашњих правила без унутрашње промене. И онда, на основу тога што су постили среду и петак и упалили свећу, сматрају да су светитељи и да имају право да суде. И не суде било коме, већ патријарху. Као да је лична побожност лиценца за духовни надзор. Као да је пост магично оправдање за гордост и осуду.
Уместо покајања — самоправедност. Уместо трезвености — умишљеност. Уместо љубави — суд.
Заборавили смо да без љубави, чак и најстрожи пост и најдуже молитве не значе ништа.
Многи од тих „ревнитеља“ уопште нису у дубокој заједници са Црквом. Не познају је изнутра, али говоре о њој са сигурношћу теолога. Не припадају духовном животу, али не презају да вређају патријарха, епископе и свештенике.
Заборављају да је Црква поредак. Саборност. Јединство. Није поље за слободну игру егоцентричних мишљења. Ко уноси немир у тело Цркве, не устаје против људи, већ против самог Христа.
Мир и јединство нису могући без смирења, без љубави, без поверења у духовни поредак. А све друго — макар било скривено иза икона, постова и цитата, може бити само добро прерушена гордост.
Где је љубав у тој борби?
И можда најважније питање које морамо да поставимо, свако себи: где је љубав у свему томе? Где је Христос у тој лудости, у том гневу, у тој галами која себе назива „борбом за истину“? Јер Бог није бука. Није агресија. Бог је љубав. А ко не љуби не познаје Бога.
Данас, нажалост, превише се говори у Његово име, а премало се живи у Његовој љубави. Људи се међусобно пале и гасе на мрежама, осуђују, разапињу, деле у таборе. И све то „у име Христа“. А Христос ћути. Христос гледа у срце. А срца су нам, признајмо, пуна мрака: осуде, гнева, оговарања, зависти, мржње. Пуна су нам уста „правде и истине“, а пусти нам животи од неправде и лажи коју наносимо себи и људима око себе.
Заменили смо крст тастатуром. Исповест коментаром. Љубав иронијом. И све то увијамо у „библијске аргументе“ који, иако су можда тачни по слову, ничим не сведоче Господа.
А ми, уместо љубави, имамо поделе. Уместо молитве имамо позиве на линч. Заменили смо срце каменом, али га и даље називамо „православним“.
Љубав није слабост. Љубав није кукавичлук. Љубав је заповест. И то не било која, већ највећа:
„Љуби Господа Бога свога… и ближњега свога као себе самог“.
Докле год љубав није темељ нашег живота у Христу — све што радимо, чак и ако личи на ревност, може бити само одјек сопственог ја, а не плод Светога Духа. Јер Дух Божји не уноси раздор, него утеху. Не гура другог у пакао, већ пружа руку.
Црква није твоја играчка. Она је тело Христово.
Црква није твој форум. Ни твој канал. Ни твоја приватна сцена за духовне монологе. Црква није твоја играчка. Црква је тело Христово. Она није од овога света али јесте у овом свету, као лађа која плови бурним морем, увек нападана, али никад потопљена. И никад неће бити.
Не треба заборавити ни речи Светог Јована Златоустог:
„Ништа није јаче од Цркве. Ако се бориш против ње, биваш побеђен. Ако се бориш са њом, побеђујеш.“
Па зато се искрено запитајмо: боримо ли се са Црквом или против ње? Служимо ли јединству или расколу? Ћутимо ли кад треба да станемо у одбрану или подривањем хранимо непријатеље Цркве?
Јер ко данас руши патријарха, руши стуб. Руши јединство. Руши мир. А кад удариш на стуб, сва грађевина се љуља. Онај ко се усуди да јавно и без страха, али и без покајања, вређа првог међу нама, он тиме не удара само на једног човека. Он удара на сав верујући народ који стоји иза тог човека, и на поредак који нас вековима чува.
Патријарх није обичан човек. Он није јавна личност по нашој мери. Он је молитвеник за цео народ. Човек који је свој живот положио у руке Божије. Свако ко га руши, мора знати: није проблем у питању, већ у намери. Није проблем у мишљењу, већ у духу из којег то мишљење проистиче.
Ако у нама нема љубави, ако нема поштовања, ако нема страха Божијег, онда није време за говор, већ за ћутање и молитву. Јер свако ко устаје против пастира, а сам није ни овца ни чувар, већ вук, тај би пре свега требало да се исповеди, покаје и замоли за опроштај. Па тек онда, ако га савест не осуђује, да се причести.
Јер Црква није институција коју ваља прилагођавати нашим укусима. Она је тело Христово. Она је старија од сваке критике и већа од сваке похвале. Што је Божије, то не може бити уништено. А што није, већ је осуђено на распадање, ма како данас изгледало моћно.
Истина је једноставна: саборност, љубав и послушност.То је пут вере. Све друго је гордост под маском ревности. А гордост, кад се облачи у побожност без љубави, добија свој облик у зилотству и фарисејству. У тој духовној прелести човек мисли да стоји уз Бога, а заправо стоји пред Њим, оптужујући брата.
И зато, пре него што изговоримо следећу осуду, сетимо се да Црква није зид на који се лепе наши утисци. Она је Свето тело Христа и у њој нема места за оне који би да буду већи од Ње. У Њој има места само за једно: за љубав. А где ње нема, тамо не пребива Господ.
Ауторка је мајка 11 српчића
