Да се питам ја и ови народ / би требало прогласити за свеца / да имамо у што вјеровати – написао је Матија Бећковић у песми “Кукавица”.
А песма се нашла у новој збирци његове поезије “Црна Гора име једне вере” (“Вукотић медиа”). Реч је о избору песама које су на овај или онај начин посвећене Црној Гори и оних у којима се огледа одраз црне горе у песнику. А унутар корица су три прозна текста, Бећковићеве беседе поводом признања обраћања поводом признања “Стефан Митров Љубиша”, “Његошеве награде”, “Марко Миљанов”.
На почетку разговора, успут помињемо чињеницу да је књига на светлост дана изашла на почетку актуелне пандемије или у сусрет њој, помињемо неколико песама…
И кад прелистате тај избор, ваш утисак је…?
– Мањо Вукотић је дошао на идеју или му је, како се некад говорило, дошло до знања, да читаоцима баш у овом часу, кад се чини да се Црна Гора враћа свом образу, не би било незанимљиво да објави избор из мојих песама и поема посвећених Црној Гори. Али није само дошао на идеју него и сачинио избор, написао предговор, изабрао наслов и објавио у својој већ реномираној издавачкој кући „Вукотић медиа“. Био сам почаствован и нисам му се мешао у посао. Само би још то требало да се чује у Ровцима да сам, не дај Боже, командовао једном Вукотићу. Он би у Вељем Дубоком и да ништа не ради, могао живети само од славе свог презимена. Он зна и воли и поезију и Црну Гору.
У уводу је и ваша својевремено дата изјава: “Језик је држава у држави и држава над државама. И то је једина држава у којој сам истински живео и живим до данашњих дана“. Данас кажете…?
– Нећу претерати ако кажем да ме поодавно више занима живот језика него реалност. Чак ми се понекад чини као да постоји паралелан живот и паралелна стварност језика независтан од нас и стварног живота. Уста којим се језик служи зову се песник. Наравно да се у мом случају односи само на српски језик. И биће тако све док се српски замени енглеским језиком.
Треба ли да помињемо чињеницу да вам је онемогућен одлазак у Црну Гору, у родно место вашег оца – које је и у вашој мејл адреси – будући да ће политичке бесмислице проћи, а поезија остати?
– Ништа неће проћи нити је икад ишта пролазило. Некад сам био један од ретких коме је забрањен улазак да не кажем у Црну Гору него у Монтенегро, Карадаг, Малезез и Мавровуно. Али корона је проширила так списак на све живо и свима наредила: “Нема мрдања!” Корона се солидарисала са мном и тројицом професора универзитета – гласније од свих бораца за људска права и свет без граница.
Ако вам је Црна Гора, како стоји у уводној белешци, „камена колевка“, шта вам је Србија?
– Да пођемо редом. Црна Гора је име једне вере. Можемо рећи и да је Црна Гора ремек-дело српске поезије. И да у поезији нема помена о Монтенегру. Лаза Костић је назвао: Окамењена српска вера… Да додамо и да је била – певница српска. У књизи о којој говоримо су стихови: “Умрла је стара Црна Гора / А без ње се муче Црногорци / Умријеће но ће прије тога / Себе и њу мртву обрукати!”
Да се за ову прилику подсетимо тек понечега од оног што је речено о Србији. “Србија је једина српска земља која се зове именом свога народа”, написала је Исидора. “Србија је велика тајна”, каже Десанка. Прешла је пут од “Аве Себија до Србе на врбе”. А сада заједно са Дучићем можемо додати: “Још си уз нас света мајко коју муче!”
У наше време они напреднији и не знају нити их интересује шта је Србија. Они назаднији испаштају што се трзају на ту реч, увек спремни да за њу жртвују све.
Шта уопште (данас) значи национ сем за оне којима је то профитабилни образац?
– Нација је исто што и лична карта коју може заменити електронски потпис, који у пракси најчешће не функционише. Ја сам још увек везан за личну карту јер приводе оне које затекну без ње.
У песми “Борислав Пекић” кажете “Није имао шта да тражи / У нашем времену”. Имамо ли ми шта да тражимо у нашем времену, односно ко у нашем времену има шта да тражи?
– Можда би и за оне који немају шта да траже у овом времену могао бити подстицајан пример Борислава Пекића – који није имао шта да тражи у оном.
Каква је та реалност у којој живимо, шта је одликује ко су и какви су јој главни ликови?
– У времену у којем живимо не разликују се политички од ЕПП програма.
А колико прилике и историја обликују појединца?
– Без обликовања нема ничега и никога камоли појединаца. То је плетисанка без престанка и застанка.
Како сте провели време (само)изолације, пандемије? Шта нам је вирус короне донео, шта однео и шта после короне?
– Било би преко сваке мере понижавајуће да, ма колико је грешно, човечанство ликвидира један вирус. Док не видимо исход битке која се води, можда би било сигурније да уместо обичних маски носимо гас-маске.
У међувремену да и ове године не пропустимо прилику и ипак одемо на летовање у неку од срећнијих земаља. Можда би најновија туристичка понуда могла да гласи – “Четрнаест дана у карантину”. Отпутујемо с повратном картом да две недеље проведемо у неком лепом карантину неке стране, богате и срећне земље и потом се одморни вратимо да средимо утиске у неком од наших карантина.
И да се вратимо поезији. У песми “Онај сам ког волим”, која додуше није у књизи “Црна Гора име једне вере”, кажете: “Онај сам ког волим / Тај сам на ког мислим.” Ако се човек данас сагледа из те перспективе, шта види?
– Кога год волимо и на кога год мислимо, на крају се увек укаже бескрајни плави круг. У њему звезда.
Татјана Њежић
blic.rs
