Књигом „Онамо намо. Портрети и песме“, песник и академик Матија Бећковић је заокружио трокњижје мемоарске и песничке исповести о посебним људима, приликама и неприликама, судбинским путевима и путоказима, српској традицији и судбини.

Стиховима се песник одужује својим колегама и пријатељима. Свима који су обогатили његов живот: митрополиту Амфилохију, епископу херцеговачком Атанасију, Миодрагу Булатовићу, Бранку Миљковићу, Стеви Раичковићу, Танасију Младеновићу, Аци Секулићу…, као и родној Сенти коју и не памти, Вељем Дубоком, Ловћену. Јединственим бећковићевским језиком, Матија говори о ономе што нас мучи, притиска, о корони, Европи, Србији и Црној Гори.

Ову, најновију Матијину песничку ризницу, као и претходне „100 мојих портрета“ и „Мојих 80“, објавила је Компанија „Новости“. А, да ли су се у њој нашли сви који су завредели да буду, академик Бећковић одговара:

– Тек сам почео да се одужујем, а таква књига се не може затворити, јер нема краја а поготово почетка. Све је то једна књига у три наставка. Ако бог да биће их још.

Прва књига је била плавих корица, друга црвених, „Онамо намо“ је бела. Једна до друге подсећају на тробојку?

– Трећа књига није бела. Више је кремаста за читање уз капућино, а пошто је штампана у великом тиражу можда ће стићи и у кафиће – каже Бећковић, за „Новости“.

У песми „Тробојка“ открили сте да „пред очи“ призивате Црногорца у народној ношњи, кад вас неко упита који је распоред боја на српској застави…

– То је некад било. Сад као да немам више кога ни да призовем. Чешће код нас можемо видети и много су инспиративнији индијски сари, јапански кимоно и арапске џелабије.

Чини се да је ова, најновија збирка готово аутобиографска. Како је ви доживљавате?

– Што се више трудим да не буде аутобиографска бивам сумњивији. Као да величајући друге подижем кредите за себе, па испада да је то кобајаги о другима.

„Онамо намо“ је и наслов познате песме црногорског краља Николе, за коју је митрополит Амфилохије говорио да је једина права химна Црне Горе. Како је настала ваша песма „Онамо намо“ и зашто сте баш њоме затворили трилогију?

– Лако је вама да питате. Мало је што сам је написао него треба и да је тумачим. Лакше ми је да вам кажем да се та песма налази на 293. страни. Мени се чини да је песма краља Николе ОВАМО, а моја ОНАМО.

У једној песми кажете да је „Горски вијенац“ успомена на народ. На који народ?

– Имате право. Морали бисмо кренути испочетка. Који Његош, чији венац, који народ.

Да ли би подизање споменика захвалности Европи, за које се чак и својим стиховима залажете, било у духу овог времена?

– Ако стварно желимо да уђемо у ЕУ морали бисмо подићи споменик Европи, али да око њега не играмо коло него break dance и хип-хоп. Мада је један споменик мало. И колико год да подигнемо велики био би мали. Најбоље да Београд преименујемо у ЕВРОГРАД и визуализујемо свој сан. И уместо жала за Југославијом да се радујемо Европи.

Чему нас је још научила корона, осим да перемо руке „сваки дан, све чешће и све дуже“?

– Корона нас је научила да заволимо подруме и живот у самоизолацији. Сигурно ће многи корона профитери бити очајни кад корона оде, а они остану да управљају светом из својих буџака у које су се добровољно уселили.

„Невид 19“ је, како кажете, учинио да људи коначно помисле да има Бога и правде на свету. Да ли се варају?

– Корона је строга али праведна, јер није оставила без короне ниједну тачку на планети ка којој би сви похрлили. Али за корону нема привилегованих.

У чему греши човек модерног доба? Шта да учинимо да не изгубимо себе, да се не заметнемо?

– Треба да глумимо како не примећујемо мочугу којом нас млате. И да се потрудимо и с том мочугом повежемо и спријатељимо. На крају крајева живот је само игра. Или како каже Шекспир – сан лудака.

Стихом сте портретисали многе ваше пријатеље и колеге. Који вам од њих највише недостаје?

– Највише ми недостају они за које још нисам прихватио да их нема. Најпре они који су отишли изненада и недавно, као митрополит Амфилохије, за кога још не верујем да је заувек отишао.

Две песме посветили сте Бранку Миљковићу. У једној кажете „после његове насилне смрти“, зашто? Је ли га, можда, повик „Живео југословенски мрак!“ скупо коштао?

– Свака смрт је насилна. Нарочито она у 27. години, макар била и природна.

Подсетили сте у једној песми на „јагњеће главе“. Да ли је прошло то време?

– Како би се живело без јагњади и јагњетине. Али сад се јагњеће главуџе стављају у блендер у оквиру детокс програма. А билдери их пију као протеински шејк.

Познато је да је за песника важна провокација. Шта вас провоцира у некњижевној стварности?

– Сваки нови дан је провокација крцата изненађењима. Радознало пратим како се надмудрују и у ком односу се крећу глупост, лаж и превара. И ко ће кога издоминирати.

Када ћете поново у Црну Гору, како видите њену будућност и докле ћемо да се ћерамо?

– Ове одговоре вам  пишем у авиону. Враћам се из манастира Стањевићи код Будве у којем је Његош писао „Лучу микрокозму“, а митрополит му је завештао библиотеку од 25.000 књига, своју једину имовину. Ту би требало да буде новоотворени, велики научни и културни центар јер је манастир Стањевићи и био културна престоница Црне Горе. За будућност Црне Горе су најзабринутији они који су на њен рачун живели и још не знају где би прелетели, као кад се прелази из фирме у фирму. Сад је друго полувреме кад ћерани ћерају оне који су њих ћерали.

Како реагујете на то када вам кажу да сте један од највећих српских живих песника?

– Кад чујем највећи, не занима ме даље је ли жив или мртав, да ли је песник или кувар.

Шта је, по вашем мишљењу, вредно живљења?

– Ко се не би радовао непрегледном избору невиђених неспоразума.

НАЦИЈА, ЈЕЗИК, ЦРКВА

У јавности се недавно повела полемика око објављивања 21. тома Речника српскохрватског књижевног и народног језика у издању САНУ. Како сте ви примили ту вест?

– Нису ме никад интересовали они који су мењали име у 21. години живота ,а још мање они који мењају и име и нацију и језик и цркву у 21. веку.

ДРАГОВИЋЕВЕ ИЛУСТРАЦИЈЕ

ПЕСНИЧКЕ књиге „100 мојих портрета“, „Мојих 80 – Портрети“ и „Онамо намо. Портрети и песме“ садрже по још једну збирку. Јединствене ликовне колекције саставио је сликар Предраг Драговић који их је илустровао. Драговић и Бећковић сарађују годинама. Када је изашла песма Матије Бећковића „Прича о Светом Сави“, Драговић је направио песму графику у 99 отисака. Заједно су је потписали, поделили су тираж и отиске поклањали пријатељима. Наредна песма графика која је изведена са Матијиним рукописом, у дубокој штампи, у техници бакрописа, била је песма „Богородица Тројеручица“. Уметник је наставио да експериментише са Матијином поезијом. Инспирисан поемом „Костићи“ насликао је око сто слика малог формата на папиру…

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име