Пуста је гора и планина око Пећи и Ђаковице, око Дечана и Патријаршије, около Косова и Призрена, управ до Шаре планине!… Празна је Витомирица, ‘ранитељка и спаситељка српскије’ мученика, које је у себе ‘ранила!… Сва су мјеста пуста и жалосна, од Шаре до Кома!… У сва мјеста сада господари зулумћарска зликовачка рука, којијема нема ко сила кратит’ и вратове превијат’, и злу пропаст, а добру спасење покаживат’ из високе Дечанске планине и дубоке горнате Витомирице, која је вазда у себе и око себе гледала ђе се мученичка и зликовачка крв мијешана лије, а сад мјесто крви гледа сузе ђе се лију!… Нема оније’, који су изворе суза изворима крви замјењивали!… Нема с планина синова, који су из њенијâ горâ слободу бранили и свакијем мукама одолијевали!… Нема у гору оније’ мученика, којијема не даваше срце да сузе гледају и уздисаје слушају!… Не!… Таква срца немају мира ни задовољства; само га у то могу нај даном и ноћем, у муке пркосећи не само зликовачкоме зору и опачилу но природној сили, зими и врућини, и свакојакој муки која се измислит може, презирући смрт и муке на живот, које су често теже од смрти… Нема оније’, који себе дају најтежим мукама за најсвети(ји) аманет, којега му чоечанска крв и Божа истина препоручује: да се брани праведна крв; да све видају ране и уздисаји српскога мученога народа; да се на заборави ова свијећа ужижат’ на олтар српског племена и његова имена; да се не заборави свитак ове свијеће проливеном крви чуват’, која свијетли српскоме споменику прошлости и будућности, која је од Косова била чувар вјерни на стражу српскога аманета. Свето је у муке живјет’ и за то мријет’ кâ што умријеше Рако и Илија, и њи’ни другови, не само који су у њи’но вирјеме ш-њима били, но и пријед и пошлије њи’ ‘ајдуковањем војевали и свети аманет чували и жвоте своје и крвничке губили.
Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (Живот и обичаји Арбанаса, стр. 166-167) Народна просвета, Београд, 1936.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
srodstvopoizboru.wordpress.com
