Човека, који не расуђује мудро и не разликује добро од зла, лако обори његова слобода да изабере. Многи су узели камен уместо бисера. Тако је лакше, али плод је јалов. Велики свет људи малог карактера. Оних који прогоне просвећене умове, јер једино знају за своју празнину коју не могу да отрпе, нити да је, научивши се од других, испуне добрим делима, па из зависти покушавају да баце сен на оне који су руком Божјом вођени. Не разумеју да у томе никада неће успети. Ипак, неки су јутрос устали на игумана, у свом безумљу мислећи да је снага у њиховом броју, а не у ономе што Господ хоће. Многа копља тупих врхова и без јачине. Немаром душе развраћени. И злом намером помрачени.
Бледо, мршаво небо, искројено муњама, пуца по својим шавовима. Ништа тако брзо не може да промени израз лица као оно. Мршти се, надмено претећи. Спрема олују. Дубоким гласом грми у свом гневу. Пролама се јак прасак, мерећи растојање између неба и земље, које људи сваким даном, грехом, све више повећавају. Гром прети. Или опомиње. Понекад и кажњава непокорне. У близини манастира оставља иза себе траг пустоши и дима. Они што су јутрос дошли како би прогнали игумана са монасима, застрашени, попадали су на земљу. Нејаки да поднесу за њих неподношљив говор неба. Спустили главу, без храбрости да погледају испред себе. Страх их мучи и спаљује изнутра. И као да су у бунилу па говоре нешто свак за себе, и неповезано. Подрхтавају као у грозници. Силни једино када другима злобе, устукнули су пред стварном јачином. Неки су чак рукама почели да гребу по земљи, не осећајући и не знајући шта чине у том грчу престрашеног тела. И као обузети бесима, шкргућу зубима и испрекидано испуштају крике од којих обузима некакав ужас. Ударају се у груди, не знајући ни шта чине нити зашто то чине. Нико не проговара ни речи. Чују се само тешки, мучни уздисаји и вапаји као у породиље. Лица им постала другачија, измењена од страха. Као да су укочена. Не дижући главу, неко од њих се прибра и дрхтаво повика:
— Изгинућемо сви —
Игуман се само насмеја овој малодушности, не скривајући велико одушевљење Божјим промислом што је гром поразио све оне који су исковали рђаву намеру у свом срцу да манастир поравнају са земљом. Готово неприметно развлачећи усне, Николај прошапута:
— Велика су дела твоја Господе, све си премудро створио! —
Поглед усправио у небо и помало претећи, подижући глас, продужи:
— Ништа није скривено што неће изаћи на видело! Ништа није тајно што неће постати јавно! —
Када се гром проломио ваздухом, чиновник Александар се држао другачије од оних са којима је дошао тог јутра. Истина, и он је био не мало уплашен. Подрхтавао је, али остао је присебан, разумевши да је та опомена одозго долазила њима. У том тренутку, његова мисао се изменила. Био је мрзак сам себи. Присећао се дана у којима је дуго остајао у разговору са игуманом. Од њега му је увек долазила помоћ док му је био веран. На очи су му навирале сузе бола, јер коначно је постао свестан колико је неправде начинио том човеку. Издао га је и придружио се људима који су долазили до богатства размишљањем лупежа. Покрали су новац намењен за изградњу сиротињског дома, затуривши га у свој џеп, а са њим и своју савест. Решили су да тим истим новцем изграде сраман дом разврата и то на месту манастира Христа Спаса. На добром положају, а лошег, готово никаквог морала, преузносили су се својим лажним угледом међу људима. У то време, када је Александар изгубио честитост и удружио се са њима, породица му је била у оскудици, али за зла дела олакшавајућих околности нема. Сада богат, највећи је сиротан. Болело га је што се свим бићем спустио у дубоку таму непоштења и себичности. Нешто га је вукло да промени свој живот. Да призна свој грех. Са великим напором усправи од страха раслабљено тело. Погледао је на место где је гром расуо стену у комаде и стао запрепашћен. Баш ту, они су сакрили читаво оно мало богатство приграбљено великим непоштењем. Прибра се и пред свима исповеди:
— Знам да нисам достојан ваше милости, оче Николаје. Али, ово хоћу да признам пред свима – ја сам један од оних што су тамо — рукама показујући на место где је небеско сечиво запарало земљу,
— сакрили туђи иметак, знојем накапани. Од њега је још давно требало изградити онај сиротињски дом што је тек прошле године муком подигнут. У малоумности својој, са себи равнима, ја сам то народно благо наумио да расточим на изградњу куле срама и бестидности и то, авај, на овом светом месту! Какав опроштај ја сада могу да тражим од овог честитог народа? Казните ме, каменујте на правди Бога! То је моја заслуга! —
Нигде мање речи од оних у покајању. Тад су уста сува, а очи сузне. О свему можемо дуго говорити, али кад отворимо тај прилаз својој души и из ње почнемо износити своје бестидности, убрзо заћутимо. Али, јачина речи није у броју, већ у њиховој искрености и решености да се човек исправи.
Александар је чврсто одлучио да од разбојника постане праведан и честит. Да пређе преко јаза своје палости и да се било чим искупи. Посрамио је све са којима је био једно. И сада су се они придигли са земље и журно побегли од свог стида. Намеру им је разобличио неко ко је смогао снаге да се промени из самог корена.
Пред игуманом је стајао покајник. Отресао је сву прљавштину са свог животног шињела и стао у одбрану правде. А када један народ, заслугом великих карактера људи светлоносних, засија и кроз људе што су дуго остајали тама, може се у будућности надати и свом општем васрсењу. Ако је кандило упаљено и пријатно светли, уље које се долива у њега постаће светлост. Тако је и са људима. Један просвећен великан, својим речима и делима, згрејаће охладнела срца у многих и обратити их спасењу.
Човек је нарочита тајна. Чини се да веће готово и нема. Јасан одраз сукобљеног добра и зла у себи. У овој борби што траје откако је света, свако ко изађе као победник, имао се рашта и родити. У читавом веку једног човека, нема веће победе од ове. У вековима што су остали иза. У онима што тек долазе.
Човек изграђује, али и руши. Учи законе живота, али често их заборави и по њима престане живети. Познаје љубав, али не даје је баш увек. И колико уме високо да уздигне заставу мира са свима, толико се понекад ниско спушта у сукоб са себи равнима, са људима. У свему томе и јесте та његова унутрашња борба. И никада није коначна. Траје све док човек живи. Он пада, али и устаје како би наставио да се бори. И тако све до смрти. Она сабира све. И одваја. Добро на једну, зло на другу страну.
Човеку је једино могуће да постане сличан лику анђела, чак да буде и већи од њега. Јер, где човек заћути, Бог проговори. Где падне, Он му пружа руку и усправља га. Важно је борити се и увек бити срцем на страни правдољубља, истине и доброте.
А да ли ово знају они што су јутрос дошли у манастир као грабљивци, а из њега се срамно вратили, раслабљени и поражени? Да ли ће икада и сазнати? И колико је таквих што лутају? Горди, када ће се уразумити? Има ли у њима још понеки преостали жижак који би им просветлио разум? Отопио ту леденицу, оков срца.
У људима коровите душе и бесплодних мисли, љубав не може саградити двор. О, зар је, иако раван анђелу, човек допао таквог греховног блата, без искрене доброте? Да ли ће са онима што су постиђени Александровим речима побегли, побећи и њихова скверна мисао, или ће је они сами морати прогнати из свог срца? И да ли ће навикнути на развалину свог живота бар покушати да подигну, на стубовима јутара која тек долазе, смарагдни дворац радости и истине? То је та битка коју не почињу сви. Неки то и учине, али остану смртно рањени оштрим копљем својих рђавих навика. Њих ослободити се, није лако.
А време нема довољно мастила да бележи живот сваког човека и зато то чини само са величинама. У књигу позлаћених корица, на две стране, одвојено, биће исписана имена игумана Николаја, онога који је одбранио светињу од неразумних људи, и чиновника Александра, покајника који је одустао од своје зле намере. Исповедио је и ревносно градио храм на месту где је гром означио некада смишљену превару.
КРАЈ
