На прозирном небу, откривеном и расквашеном јутром, гаси се још понеки преостали жижак. Још понека звезда. Разгаљено море, под небеским свитком, брижно бди и посматра жутокљуног галеба, занетог у немарној игри. Мирисна трава, заклонила се на обали под истањеним, вуненим облацима. Тако заштићена, поиграва се на ветру и несташно провирује цветним главицама, задиркујући камење тим својим шареним чуперцима. Нежна брига и радост у Божјој творевини. Једно без другог не би постојало. Ни лепота не би била зачета.
Обала још увек дрема. Буди је човек руку уздигнутих ка небу. Нешто полугласно изговара. Стоји на молитви у јутарњој тишини. Замишљен. Човек, тајна вековна. Мудрост му је дарована. Велича свог Творца испевајући му тропаре захвалности. У његовим очима блиста радост и запитаност. Созерцава како Господ брине о својој твари и даје јој лепоту. Велика вера је у овоме човеку, игуману манастира Христа Спаса. И решеност да поживи у добрим делима. Она откривају велике људе. Молитва му је покров од искушења. Господ, уздање и снага.
Замонашио се још у раној младости, презревши велико богатство што је добио у наследство. Често је говорио како новац лако од човека може да направи духовног сиротана и како је једино, истинито богатство, у делима милосрђа. Боље је бити просјак чистог срца него зли цар кога никакве почасти неће спасити од осуде за његово неверство и рђава дела.
Готово већ пола столећа је настојатељ велике обитељи, испуњен ревношћу за истину и веру отачаства. Духовник многима. Крманош кроз бројне житејске теснаце. Остајао је у разговору са људима сатима. Никада никога није оставио без утехе. Ако би некога и прекоревао због учињеног греха, чинио је то обазриво и благим речима. Знао је да је људска душа мекана и рањива, и да се према њој треба односити са пуно искрене љубави. Жртвовао је своје време како би помогао невољним, јер сматрао је да је дело љубави испред молитве. Непоколебиви следбеник апостола и Јеванђељске љубави. Прозорљиви старац и испосник.
Од свега највише је волео да након Литургије благосиља децу и да се чак понекад са њима и поиграва под манастирским дрвећем. Смишљао им је увек нове, безазлене игре, како би их сачувао од оних које им прљају чисте душе. У његовим рукама увек је било бомбона. Давао их је само једном детету, а онда њему говорио да подели са осталим. Учио их је тако да не буду себични и разгоревао тај пламен љубави, најчистији у детињим срцима. Жалостио се увек када би чуо некога да их окривљује за било шта. Говорио је како смо им ми, одрасли, рђавим примером искварили невине душе и да смо ми криви за сваки њихов несташлук.
Сунце стидљиво открива своју раскош презрелог лимуна. Од њега одежда овог праведника постаје блиставо светла. У даљини забрујаше звона. Опомињу да човек треба да размишља о свему што чини у свом животу и да се труди да му дела буду праведна и добра. Да прослави Господа и да се нада Царству Небеском. Призивају свакога на саборност и заједничку молитву. Заблагодаривши Богу, игуман Николај спусти давно подигнуте руке, прекрсти се и крену.
Дугим корацима иде у сретање звонима. Велики човек тако ходи, јер је жив отисак времена кога освећује својим духом и молитвом. Корача брзо, а мисли лагано. Код неразумног човека то је сасвим другачије – он лењо, споро и са досадом корача, а расуђује у журби и непромишљено, онако по свом.
Игуман Николај се осврће. Застајкује. Ослушкује говор таласа, или увесељава душу сећајући се да је остало много урезаних стопа његових предака на освештаној стази којом сада он корача према храму? Сви су служили Богу и роду, у манастиру чији је задужбинар деда његовог деде, архимандрит Василије.
Богоборци су наумили да угасе то светило. Да поруше на три века ослоњен манастир Христа Спаса. Сав терет пао је на леђа игумана Николаја. Чврсто се противио таквом богохулном науму. Можда и сада размишља како да уразуми неразумне? Оне што су се дрзнули да поруше светињу? Зар да избришу и сваки траг покровитеља ове велике светиње, његових дедова – претходних настојатеља овог манастира, тако што им се више неће знати ни место где им кости почивају?
Лице му је благо и спокојно, чак радосно. Зар је могуће да се занима тим питањима а да остане тако блажен? Можда у томе и јесте стожер његове величине? Она се најлакше препозна у оним људима што остају мирни и пред великим искушењима.
Отац Николај је посебна тајна. Украшен многим даровима зна не само дела него и мисли човекове. Његове познаје само Господ. Даноноћно Му служи. Посвећен. Назиреј чијим је молитвама сачувана чистота у срцима верујућих. Усрдним богомислијем украсио је своју душу, тај бели крин, процветао небеском славом.
Има мисли и дела великих просветитеља што остају записани у векове као опомена или укрепљење. У њима је велика мудрост и користе човеку. Има и таквих мисли, дела, које одлепршају као сова у тиху ноћ, јер нису зачете у једној вишој идеји и служењу Истини, него у неразумним гордељивцима чија је „мудрост“ пред Богом лудост. Они само штете и сметају другима. Увек је било тих варљивих учитеља, лажних просјака и порочних људи који се противе Божјем закону и исмевају Светињу. Такви су увек остајали у сени, осрамоћени пред ревносним носиоцем истините речи. Те лажне месије разуман човек неће примити у дом своје душе, ако светлост иде пред њим. Игуман Николај је ишао испред многих војујући за све против лукавстава. Због тога и није било тешко остати неоскврњен усред метежа ономе ко је слушао тог проседог старца у златној одори. Он је знао људске слабости и упућивао на молитву. Тако су се душе спашавале.
Као настојатељ манастира Христа Спаса нашао се пред великим искушењем. Неки људи, којим је Бог даровао висок полажај, углед и моћ, употребили су све то на зло. Решили су да поруше манастир, јер од њега „нису имали никакву корист“. Овом својом намером одступили су од сваког мерила људске савести. Међу њима је био и чиновник Александар. Добро је познавао игумана, али га је издао као Јуда некада Христа. Полакомио се на новац који је добио од тих људи и пришао им како би заједно остварили своју користољубиву замисао. Све су то били крајњи безбожници. Они што различитим подлостима долазе до богатства. Увек спремни да лажу и обмањују друге, ако од тога имају било какву добит. Преступници свакога закона, јер су себе стављали изнад њега. У овом случају, ставили су себе чак изнад самог Бога. Однели су допис игуману Николају у коме су тражили од њега да напусти манастир, јер је на његовом месту, како су они наумили, требало изградити дом разврата и свега што је мрско пред Господом. Јаму безбожничку. Такав је био наум ових преступничких духова, али воља Божја је нешто сасвим друго, што су касније и сами схватили. На Њега се не ваља бацати камењем.
Ови људи нису имали страха Божјег. Изругивали су се свему што је Свето. Разапињали су оне што живе честито и што непоколебиво носе Крст мучеништва којим освећују гробове предака, не попуштајући да их зло победи.
Многи, научени да човек не живи само о хлебу, успротивили су се оваквој одлуци оних који трбухом посрамљују земљу коју су добили у наслеђе, мислећи да су њени власници, а не да су је само узели у закуп од Господа. Замка је мислити да су дани богоодступништва остали далеко иза нас, јер за Христа се војује кроз све векове. Сав терет носио је игуман, и за чудо, спокојан и радостан као да манастир желе обновити, а не порушити.
Николај непрестано одмахује главом док се примиче манастиру тихо као сенка. Ударили су поново у сва звона. Дочекују га сви радосно, тражећи да их благослови. Тог јутра, дошли су и они што су Бога прогнали из својих душа. Намерили су да чују игуманову беседу како би окренули смисао његових речи и тако начинили разлог због кога би га протерали. Знали су да би тиме поткопали стуб на којим се манастир држао, и да тада не би било таквих ревнитеља који би непоколебиво изнели Крст одбране те велике светиње. Исти наум су имали и јеврејски законици, лицемери, покушавајући да Христа ухвате у речи за коју би Му судили. Завидни и злобни. Такви су и ови данашњи фарисеји. Презрели су закон Бога живог и сада покушавају да каменују братство, како би изградили то што су наумили, не знајући да би им то била само клетва.
Прилазећи игуману Николају, тобож да затражи благослов, а заправо га кушајући, један од тих ненавидника устукну пред речима:
— Зар да благосиљам онога који се осмелио да руку пружи до неба и да је дигне на самога Бога? Може бити да ће ти остати истргнута, не нађеш ли бар мало разума. Мене кушаш, а Господа вређаш. Мислиш ли да ја не знам зашто сте јутрос ту и колика је војска ваша? Еда ли се на утврђен град баца камењем?
Мирно пролази ка храму благосиљајући народ који вуче са собом своју муку и тражи укрепљење и молитве од свог духовника. Лице му је благо, пријатно и светло. Блиставо. У очима, распламсали огањ вере и радости, милује великом добротом. Прстима пролази кроз косу, заветовану да је од пострига у монаха више неће сећи, и као да се нечега досетио, застаде пред самим улазом у храм, окрену се, начини мали наклон верујућим, подиже очи небу, заблагодари Богу и прозорљиво изрече:
— Чувајте се оних који не улазе у тор овчији на врата, већ прелазе на другом месту! —
Свакако, многи су добро познавали Јеванђеље и да је Христос овде наговестио долазак многих лукавих учитеља. Такви душу одводе у погибао. Знали су и то да их је игуман овим речима упозорио да су близу они који траже да се манастир поруши. Тог јутра дошли су без званице, прикрадајући се као лопови, јер свако ко у себи носи рђаву намеру неизоставно мора бити претворан како му се замисао не би разобличила. Наум таквих је да плене, да смућују многе и зато улазе на том другом месту како би сакрили своју подлост. А онај ко улази на сама врата, истину сведочи и таквог радо слушају, јер у њега нема злобе ни лукавства. Такви су сви који следе Христову науку, а игуман Николај је дословно испуњава.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
