Служба у храму се завршава у достојанственој тишини. Тако је благословио игуман. Светлост долази једино од свећа и многих кандила. Она се никада не гасе. Служи се као у прве дане отачке вере. И то је игуман благословио. Манастирски типик је строг, подвижнички. Зато је ово свето место однеговало многе маслине што доносе свој плод, врлинске монахе. Они испуњавају све оно чему су се заветовали. Ипак, Крст страдања манастира могао је изнети једино игуман.
Велики је подвиг бити монахом у манастиру. Увек огрнут молитвом и умрети за сваки свој прохтев како би служио другима, немоћним и искушењима намученим. Много таквих је свакога дана примао игуман Николај. Крепио их је и свакодневно износио молитве пред Господа. Његова величина може се мерити једино из небеске равни, јер је превазишао све земаљско.
Нико не може бити увенчан славом ако не разбије непријатеље Божје о стену. Ако не постане јачи и од себе. Игуман је давно свукао тог старог човека и сада се праведно бори и против зла које га окружује, украшавајући тако, свој већ заслужени, венац. Беседећи тог јутра, игуман се присетио својих првих монашких дана.
— Упаљена свећа и тисак мајчине руке ме благословио пре готово читавих пет векова да ступим у службу монашку, ангелску, и останем посвећен Господу. Памтим сузе радости које је отирала рукавом и како ме благослови. Закрсти ми чело, обљуби ноге и скут, смерно подиже очи и потврди:
„Иди, сине! Зар корен твојих дедова да остане без изданка? Сви су достојно служили Господу, а тако чини и ти. И гледај да останеш у манастиру Христа Спаса кога завешта твој отац за живота да се у њему његово љубљено чедо подвизава!“
Испунио сам оно што сам мајци тада обећао. И што сам се заветао Господу. Служим Му срцем, чувајући чисту веру. Сви то добро знате. А знате и да у ове дане своје дубоке старости браним братство и манастир од оних које сам сматрао својим. Од људи из свог народа што су изгубили разум, па им је засметала ова светиња. Такви хоће да је поруше. Сами се Богу не моле, па би још и вас у томе да спрече. Мисле, ако не би било овог манастира да би и вера у вашим срцима закоровила. Варају се и себи праве осуду. Јер, нити ће учинити са овом светињом то што су наумили, нити је ваша вера једино у овом манастиру, већ пре свега, у Христу Исусу.
Читав свој век провео сам у овој обитељи борећи се са злом. Напада без престанка. Никако да се повинује, да одступи. По освећеним костима мојих предака, положеним украј овог манастира, неки сада газе као да је коров, а не камен опомене да се уз Христа остаје и опстаје! Који су то међу вама данас испружили руку, да како прашином заспу камену плочу на коју су исписана њихова имена великим словима? Архимандрит Василије, задужбинар ове светиње, архимандрит Авакум, његов наследник… Мислите ли да ја не знам због чега сте јутрос дошли овамо? Неразумни, коме то служите? Умијте очи водом освећеном, док још није касно, како би прогледали. Принесите кадионицу покајања због ваше зле намере како би мирисом тамјана нашли милост у Господа.
Молитвом је наше братство утврдило зид правде и љубави како би иза њега нашао заклон свако ко тражи истину. Уста наша навикнута на хвалу Господу без престанка, зар ће казивати шта друго до чудеса Његова. И овај манастир ће чудом бити одбрањен! Видећете га сви у овом дану. Неко ће га од вас што сте јутрос дошли са рђавом намером у срцу, разумети и покајати се. Тешко вама који то не учините!
У чије име понесте са собом исту ону греховну буктињу као и неразумни војници што свезаше руке Христу? Сребреници Јудини, због чега устадосте у безумљу свом да како сасечете жиле ове монашке тврђаве? Знате ли да су се у њој ваши дедови молили? Посрамљени од своје савести што сада спава у вама, пашћете на колена вапијући за опроштај од Бога, ако вас пре тога не сломи десница Његова. Ако вас не упише у књигу заборава у којој ћете једино бити помињани. Упамћени једино у забораву, има ли већег понижења за човека? Устаће Господ, неће до века гледати на безакоња ваша! Пазите да вас не погуби у гневу свом. Да вам не затрпа кораке ваше и да вам уста лажљива за свагда не завеже! А дан и час, зна ли ко? И кад светац Божји каже да су дани као трен, па дрхти очекујући своју кончину, колико би ви тек требали ридати над животом својим разбојничким, којим дођосте пред сама врата адска. Пазите да вас живе не прогутају! Поспите главу пепелом, окајте безакоња.
Врећу грехова сте напунили до врха. Још увек је можете свезати и бацити далеко ван града срца вашег. Ако то не учините, подераће се изнад вас и пасти вам на главу. Убити вас. Одавно сте запрљали тај дворац у себи. Где је дворјанка ваше душе? Где слушкиња која ће га помести? Виноградар који ће уместо корова посадити лозу која ће дати рода? Неразумни, сиђите у мрак своје душе и ударајући се у прса из њега не излазите док вас светлост добрих мисли и дела не озари.
Сви смо ми позвани да творимо мир. На љубав и милосрђе, али у томе нема присиле. Нема позоришта. Мислите ли да овца и вук не могу бити у истом тору? Могу, али треба најпре вуковима зубе поломити и смекшати им срца. Ви сте као грабљивци дошли да плените, а не да се како покајете. Немудри, намислили сте да се на Бога камењем бацате? Од ове светиње би да направите разбојничку пећину? Зар од храма Бога живога жртвеник идолима да направите? О, кад би се бар један од вас покајао! Кад би се разгорео тим божанским огњем да остале посрами!
Пред сваког човека се увек ставља један избор – да ли да корача зеленим пољем добрих дела и пронађе бистри извор врлина, или да се од њега окрене и оде у пропаст. Ви у безакоњу пијете са мутне баре. Хоћете да протерате ову обитељ која ниже молитве Богу на бројанице надања, муке и страдања? Гледајте да се исправите док још бар мало светлости имате у себи, да вас како тама сасвим не уграби.
Верни мој народе, Бог вас благословио! Не брините и не жалостите се. Удараћемо на сва звона и за Васкрс! Приближио се највећи празник. Служите Богу истинитоме као и до сада. И у све дане живота свога! Амин —
Космичко питање да ли жива вода добра, жива реч, испира увек сваку подлост у неким људима? И слутња, да се како њоме очишћени, опет не упрљају. Ова игуманова опомена могла би и усахлу смокву усправити да је јутро не препозна. А хоће ли обнажити тог старог човека у онима што су јутрос дошли са лукавом намером да како угасе овај вековни манастир? Хоће ли га обући у ново рухо?
Мук и до земље погнуте главе. Нико не говори. Има ли краја мучењу душа оних који су сву наду полагали најпре на Бога, па онда на игумана, чије су службе, искрено волели. Веровали су да ће Николај сачувати манастир Христа Спаса, то место борбе за светлост и радост на коме сваки човек од вере храбро носи своје бреме. И ни један се не занима питањем шта то све може стати у нечији туђи свет и живот, у читав један век. Научени да себе исправљају, у туђе слабости не гледају.
Али, нису сви људи исти, као што ни песак морски није налик оном у пустињи. Нажалост, има и оних који вуку са собом своју подерану животну торбу из које испада сва палост људска. Разврати и злобе. Кривоклетства и лажи. Преваре и хула на Светињу. Други, опет, марљиво убирају сваки добар плод и мудро га скривају у голему врећу своје душе како се не би гордили њима. Зашто се онај који нема размеће својом сиротињом, ако онај вредни и богати скрива своју ризницу добара? Зар заиста неки верују да је могуће изнети на тезгу живота црвљиву јабуку и за њу, у откуп, добити бисер многоцени?
Мало је остало искрености у људима и зато свет све више личи на позориште у ком се истина покушава одглумити, као да је то могуће. А лажне је мудрости, лукавства и претворности, превише. Њих разобличавају само они који су распламсали буктињу истините вере, чедности и братољубља.
Куда то човек, као да је несвестан промашаја, жури за свог века? Како се не умори од њих? Саплиће се на сваком кораку. Погнуо главу, очајан и притешњен слутњом да неће довршити своју Вавилонску кулу. Кулу, коју је надмено започео и градио сујетом. У срцу је намислио да му се неко ко остане иза њега поклони. Њему и тој његовој „идеји“. И да му служи.
Откуд та неразумна жеља у човеку за покоравањем другога, ако на крају смрт свакога уграби? И све оно што сматрамо својим поседом? Зашто онда неки отимају од ближњег свога? Подижући себи име на рушевинама туђе несреће и бола, газећи преко костију оних који су се утврдили у правичности и поштењу, чине сраман чин и узимају велики залогај Божје казне и осуде!
Али, неуке људе ни тихо прикрадање смрти не уразумљује. О њој такви и не мисле као да их никада неће ни уграбити. Мудри са трепетом стоје увек једном ногом у гробу, опомињући се својих грехова. Покарани од своје савести, али и са надом у велику Божју милост. Живот је свакога човека разнобојно ткање, које се на крају или осипа да му не остане ни трага, или везује чврстим чворовима како га ништа више не би могло подерати, па чак ни смрт!
Ако светионик добрих дела наводи брод, наш живот, у тишину луке заклоњене од таласа, зашто неки крманоши заборављају да доливају уље, па им се светила згасну усред олује, а од брода им остане само олупина? Несрећни су они којима је само неразумност велика. Такви се увек гневе на оне у којима је мудрост. Човек је склон да презре све оно што сâм нема. Можда у томе и јесте гњило дно његове палости и пораза, јер остаје надјачан нечијим великим карактером и врлинама. Њих имају само стрпљиви, јер за све вредно и велико неизоставно се мора чекати. Понекад се то што тражимо, што очекујемо, ослони и на саму вечност, али зато се и плодови убирају у њој.
Зашто неки људи корачају путем који их одводи у пропаст? Они промашују циљ живота, јер упорно пуцају у празан ваздух својих бескорисних жеља, покушавајући да га погоде. Где је ту смисао, идеја, та златна струна која оплемењује душу и извор у дубини самог човека чува непомућеним? Зар се животни бисери чувају под јастуком шарених снова и маштарија, или су скривени у запечаћеном ковчегу, кога са великим трудом треба отворити? Колико је данас оних што мирно подносе сваку муку, на свему благодарећи и искрено тражећи Бога? Колико је остало оних који су спремни да страдају за светле циљеве, за љубав и истину, и који држе исукани мач у рукама борећи се против зла у себи и око себе?
НАСТАВИЋЕ СЕ…
