Широка равничарска река. Тиха, а моћна. Дубока и масивна. Упорна. Односи све.
У свакој капи једна душа, у сваком бљеску таласа једне очи, у свакој гранчици коју носи – руке. Душа људска – напаћена, очи – уплакане, а руке – испружене, траже помоћ.
Река тече неуморно и вуче све те душе према пропасти.
Та река смо ми.
Деца заблуделих седамдесетих, слепих осамдесетих и крвавих деведесетих. Разбијени на комаде. Удављени у матици општег расула. Изгубљени као гуске у војвођанској магли.
У времену кад се све што је чинило једно друштво срушило – и држава, и породице, и личности „попуцале по шавовима“, и систем вредности нестао, у том смутном времену, једва да би ко загазио и до чланака у ту мутну воду, тек понеко дошао и до првих вирова, али ко би стао на сред те реке и наредио моћној води да не тече више ка пропасти, него другим током? Ко би учинио то чудо и позвао на спасење све те душе?
Вратити толике младе људе на прави Пут, заиста је једнако чудо као и са Штранда прошетати до средине Дунава, раширити руке и наредити Дунаву да не тече више на ту страну. Мојсијевско чудо.
На чему би стајао такав један човек, над узбурканом водом?
Па, на Вери и Љубави, наравно.
У овом нашем времену, времену „после истине“, када су све вредности обезвређене, сви идеали изневерени, све речи девалвиране, рећи „вера и љубав“ звучи тако наивно. Тако старомодно. Тако слабо.
Али нису речи у питању. Дела се рачунају.
Бити отац онима без родитеља, мајка онима што са маћехом живе, учитељ неписменима, савест лоповима, кротитељ беснима, утеха повређенима, трезвеност пијанима, светлост потамнелима, храброст преплашенима, разум полуделима, путоказ залуталима, хранитељ гладнима, ослонац слабима, уточиште прогањанима, извор жеднима…свакоме помоћ. За свакога имати и времена и љубави, и мудрих речи и молитве. Свакоме дати Лек. Свакога привући вечноме Лекару. Пред сваким сведочити Христа.
Таква дела нам говоре да је заиста, у сред бујице, тај човек стајао на тврдом камену праве вере и искрене љубави.
Хиљаде судбина, хиљаде проблема, хиљаде питања сручиле су се на њега. Од оног стидљивог студента који не може да нађе себи девојку, све до правих криминалаца и сурових убица. Свако је добио речи утехе. Од бакице коју унуци не обилазе, до наркомана који се подаје за новац, свако је добио савет, свако је поменут у молитви.
„Моли се. Не мораш пуно. Помало. Али се моли.“
„Добро је то све, само се причешћуј.“
„Радује се!“
Тако је говорио. Тим речима је чуда чинио.
И та радост живота на коју нас је заветовао, и да идемо тим Путем који нам је показао, и да наставимо да узимамо чудесни Лек којем нас је научио – то је права захвалност своме духовном оцу. Како ми, тако и наша деца. И деца наше деце, све док не настане још већа једна река која, овај пут тече тамо где треба – кроз Цркву ка Небесима.
Чак и да ни не напишемо име тог човека, ни његов чин, ни место из којег је потекао, ни године његове спасоносне службе, ни то чувено новосадско предграђе са једном бараком и над њом крст…цела Бачка зна о коме је реч.
Само је један такав човек који ходи овим градом.
Отац Бранко.
