Успомене на срећно детињство у родном граду?
Kада ме неко пита где сам рођена и какво сам имала детињство ја тада обично кажем: „Рођена сам у Београду испод звезда на Звездари. Подарено ми је срећно и звездано детињство у скромној породици у којој је свега другог било тек толико, само је љубави било на претек! Детињства се увек сећам са сетом…“
Kада сте почели да пишете и шта Вас инспирише?
Са талентом се рађамо и он се још у детињству показује и уочава. Но, то се још увек не може назвати озбиљним писањем. У озбиљан свет поезије ушла сам ни превише млада ни превише стара. Било је то у тренутку када сам већ била остварена као жена и мајка. Чин рађања новог живота за мене је био пресудан тренутак. Величанствен! Мислим да сам тада завирила у све непознате ризнице песничког блага. Одатле сам примала поклоњене највеће Небеске дарове и смештала их у речи, да бих тим истим речима свет око себе поезијом љубила и волела.
Ми песници имамо моћ да из непостојећег, својом маштом најлепше речи у поезију призовемо. Тада се рађа песма. У том светом чину стварања поезије ми се не бавимо свакодневицом, већ се дружимо са Богом док нам Он дозвољава да у Његовом дворишту покадкад боравимо. Ето, са тридесет и више година, када се мој песнички дух винуо и авантуристички почео да трага по непознатим космичким просторима и када сам почела да освајам географију свога срца и то, покадкад варварски и дивље, тада сам постала песникиња.
Инспирација ми је сам живот, његов огањ који само љубав може да запали. Огањ кроз који се мора проћи да би знали да смо постојали. Дакле, инспорацију налазим у сталним опречностима као што су живот и смрт, љубав и нељубав, бело и црно.
Kада сте издали књигу и како се касније надовезао успех?
Заиста, то беше давно. Прва збирка поезије под називом „Морам бити љубавница” објављена је 1991. години, у то време врло еминентној издавачкој кући „Белетра”, у 6000 примерака. То је за једну књигу поезије био веома завидан тираж, посебно када се има на уму да је то тада била моја прва збирка. Kасније је све ишло својим током.
Успех моје поезије је на неки начин био везан за моју креативност да своју поезију износим и узносим пред публику на један пре свега искрен, а и податан начин, што је јако важан чинилац у представљању карактера самог аутора и његових дела.
Ми песници постојимо да бисмо себе и све најлепше у себи са читаоцима делили. Напросто зато што бруталну животну реалност немамо чиме променити ако је не очистимо од сваке тешкоће и у љубав преоденемо. То може само уметност, а пре свега поезија као најсуптилнији књижевни израз.
У књизи “Морам бити љубавница” зашто је наглашено “Морам”….?
Напросто, велики сам верник и негде дубоко у себи верујем да и Господ Бог одважне воли! Воли оне које се одваже на љубав! Песник није само песник, он је и човек. И зато он мора увек да буде слободан и да, у исто време, буде законодавац сопственог живота. Ето, кроз наглашену реч „Морам” хтела сам да озаконим свој свет љубави и тиме се више приближим Богу!
„Љубавница у сјају и тами” где је на крају њен сјај, а где тама?
Овде ћу веома кратко одговорити. Сјај је увек у давању. Тама настаје када немаш шта да даш!
„Жене су ближе Христу”, да ли је аутобиографски роман?
Не. Није. Мада, има неких елемената који нису измаштани. Сматрам да сваки писац унесе у своје дело и део личног. Постоје неки сјајни писци који на најлепши начин исписују своје јунаке са жељом да личе на њих. Постоји и она друга врста сјајних писаца, која не живи живот по принципима својих јунака, али и не желе да личе на њих. Но то не умањује њихову списатељску вредност. Мада, морам признати, ја бих волела да будем у оној првој категорији.
Треће издање „Жене су ближе Христа” је допуњено издање. Ту кажете: “Вера се чита из сопственог срца“ ?
Да. Тачно. Од постанка света људи су веровали у богове и Бога. Нико ме не може уверити да су бољи они верници који читају Библију од оних који је не читају. Шта да раде хиљаде и хиљаде неписмених верника? Да ли је њихова молитва мање вредна? Не! Није! Највреднији су они који у свом срцу Бога носе увек и стално, и убудуће, док им је њихов дом највећа богомоља и најлепша Црква, а круна литургијског сабирања се очитује кроз Вишњу Љубав и Цркву. Под Црквом подразумевам, поред Хришћанске и сва друга конфесионална и остала духовна окупљања.
Роман “Моћ покоре“, преведен је на више језика и коауторски сценарио за филм др Слободана Дошића?
Сасвим је тачно да је чудесни роман „Моћ покоре“, због своје врло интригантне теме, изазвао огромну пажњу и људи из света филма и позоришта. Ова Шекспировска љубавна драма католичког свештеника оца Симона, а касније и љубавна драма православног свештеника оца Николе, има видне елементе и суптилне еротике где главна јунакиња Марија неодољиво привлачи читалачку публику.
Са др Слободаном Дошићем, песником и мојим рецензентом, пишем сценарио за филм, који се већ приводи крају. Морам признати да је „Моћ покоре“ моје омиљено књижевно дело. За све време док сам га писала имала сам у глави визију филма.
Предлагали сте да се у школе уведе предмет “Научимо да волимо”. Љубав. Мислите ли да је љубав, заправо, једино право оправдање за у овом животу“?
Достојевски је рекао: “Само ће лепота спасити свет!” Ја кажем: “Човечанство је оболело од недостатка љубави. Ако не научимо да волимо, ко ће спасити свет? Ако имамо љубави у себи, а нисмо научили да је исказујемо, онда ми постајемо један празан телесни оклоп без значаја и велике вредности и за себе и за свет. Зато, одавно апелујем да се овај предмет уведе у школске програме. Научимо да волимо речима љубави! Само тако свет може бити спашен и може опстати.”
Уживали сте у времену проведеном у Риму и Паризу, зашто сте се вратили?
Истина је да су Париз и Рим поред Београда моји омиљени градови и да сам у њима живела релативно један кратки временски период. Све најлепше што се могло понети са собом из оба ова града ја сам понела у свом памћењу и донела са собом овде, у престоницу мога срца, на извориште мога живота – у Београд, да ми и сада, много година касније, срце затрепери само када помислим на Париз и на све што је француско! Kада помислим на Рим и Италију дође ми да пешице кренем у Рим, на први јутарњи капућино, на шпагете “а ла Kарбонара”. Та два града ће занавек остати у Плавој сањаоници мојих снова као пођеднако сјајни и величанствени.
Но, морала сам се вратити у Београд, ипак, јер ја без Београда живети не умем!
По чему је за вас Београд толико чаробан да без њега не умете живети!
За мене је Београд исто што и љубав! Kао што у љубави све волимо, све оно шта нам је та љубав донела, ето, баш тако и ја Београд носим у срцу због свега што је он он и све оно шта је у њему и са њим. Мислим да сам у свом роману “Жене су ближе Христу” (на страни 47) то своје осећање најбоље описала. Ево цитирам: “… Прекрсти се и помоли Богу. Затражи да јој Он да снаге да истрајава у уверењу да и горе на бескрајном Небу, мора постојати неки чудесни, неки истоветни Београд; њен град у којем је јорговане, некад давно, засадила Јелена Анжујска; њен град, у којем се са небеских балкона коначно чују звона Храма светог Саве и виде куле Kалемегданске; град њеног детињства где се први пут сусрела са звездама на Звездари и где се по први пут, под истим тим звездама, озвездила њена младост док су њене усне тражиле сатрептај са његовим; град где стари љубавници – Сава и Дунав, вековима живе у чврстом загрљају, шапућући једно другом речи љубави, и на концу, град у којем се заљубљени још држе за руке и гледају у очи, и на Божју радост, град у којем се мушкарци још увек жене женама, једном речју; град без којег она, ни у животу после живота, живети не би могла!”
Имали сте прилику да упознате Паола Kоеља, који је одушевљен Вашом поезијом?
Верујем да под капом Небеском не постоје случајности. Хоћу да верујем да ми је дата срећа да једна књижевна величина какав је Паоло Kоељо, те давне 1997. године из обиља књижевног блага, њему понуђеног на читање, он издвоји моју збирку “Морам бити љубавница” и у свом маниру необичног писца баш тој књизи даде епитет “чудесна поезија” и предвиди јој сјајну будућност, а мени – ауторки, указа част и поштовање сврставајући ме у свој списак посебних и додељујући ми назив “Ратник светлости”, како он заправо назива људе љубави који имају мисију да својом љубављу и својим доброчинством спасавају свет.
Стваралаштво има за циљ да остави печат, печат вере у људе и људско, а та вера Вас не напушта?
О овој теми бих могла говорити данима. Ипак ћу се највише задржати на књижевном стваралаштву, које има једну велику мисију на планетарном нивоу. Уверена сам да би писци, песници и сви они који се баве лепом уметношћу морали бити уписани у службу “Хитне помоћи” овог земаљског света! Јер, свет и човечанство уопште, са свим својим неделима, рашчовечењем, раздуховљењем те недостатком љубави, доброчинства и добротољубља (филокалиа), постали су један општи џумбус, у којем су нестале или се, чак, потпуно изгубиле све оне добре и праве вредности, тако да је Планетом завладао разврат свакојаке врсте. Ово је сада постао живот у “проклетој авлији”.
Уколико ми писци, песници, уметници уопште, својим стваралаштвом позитивне оријентације не пружимо наду у боље дане за данас и сутра, онда оваквом хаосу неће бити краја. Дакле, и поред свих мрачних предвиђања о будућности ја, ипак, верујем у снагу љубави и филокалију (добротољубље).
Зато и пишем. И морам да пишем, јер сам дубоко уверена да речи имају неслућено големе космоенергетске потенцијале који својом активном благородном динамиком, токовима, разменама и снагом могу да мењају и мењају стварно у нама као индивидуама наше унутарње танане микрокозмичке ентитете, а тиме се мења и наше ближе и даље окружење, тако да се мења и точак судбине кружећи и хрлећи у правцу бољитка и свеколиког прогреса човечанства. Ово је према мом мишљењу једна од највреднијих формула спаса и неоспорант гарант мундане перестројке где би се оно лукаво и зло, ипак, преобразило у оно добро људско и Оно вишње и Свевишње. Због тога су моје теме увек љубавне, а Љубав приказујем у свим валерима и облицима лепотног.
О својим делима, наградама, путовањима и пријатељствима?
Почела бих прво о путовањима. Богу хвала, било их је и то не мали број! Срећом, радила сам у ЈАТ-у, а то опет значи да сам била близу звезда. Била је то сјајна компанија, фирма светског имиџа и реномеа. Много сам волела свој посао у ЈАТ-у и са радошћу сам ту проживела свој радни век.
Kада се ради о наградама нећу имати много тога да кажем. Занимљиво је да и поред моје титуле академика у области књижевности (од 2007. редовни члан) италијанске „Аccademia Pontificia Тiberina“, једне од најстаријих Европских академија (основана 1813. године), ја до данас у мојој Србији нисам добила ни једну једину награду. Симптоматично је да ова, морам рећи, врло престижна титула ничим није допринела мом књижевном бољитку и извесној књижевној популарности овде код нас у Србији. Питам се како је то могуће? Ја сам једина Србкиња православка која је у овој престижној европској академији наука, уметности и високе културе постала редован академик “academico оrdinari nel dampo del leterre“ у којо сам представљала Србију и србску књижевност, а не себе лично.
У италијанском часопису „Аpostola del sangue di Cristo“, у 100.000 примерака објављен је чланак о мом књижевном раду под називом: „Мaria di Belgrado“ што је било пресудно за инаугурацију у редовног академика Академије Тиберине. Тада је било процењено да мој књижевни опус представља значајан допринос не само србској, него и европској и светској култури, наводећи да је то једна веома племенита мисија. Била је то велика част за мене, тим пре што су „Италијани од културе“ моје књижевно делање упоредили са мисијом католичке светице Марије де Матијас, такође песникињом.
Била сам уверена да ће моје колеге у Удружењу књижевника Србије, чији сам члан од 2001. са извесним задовољством поделити са мном моју радост због постигнутог успеха, али не беше то тако! Позивају ме само да платим чланарину, а никада на било која књижевна дешавања. Изгледа да се из овога може закључити да сам због нечега веома добра, али за избегавање! Но, то ме баш ни мало не узбуђује. Мирно спавам, јер се могу похвалити да не припадам ни једној странци, ни књижевном клану, нити сам у шаци неких спонзора или било каквих јавних, а сумњивих ликова.
Награде не сањам. Могу живети и без њих. Мада, верујем да пријају. Али, гле чуда! Па ја сам данас од Вашег магазина „Диоген“ добила своју прву награду, онда када сте пожелели да са мном остварите контакт и кад Вам подарих овај интервју.
Да ли мислите да сте надмудрили очекивања?
На ово питање имам кратак одговор. У књижевни живот сам ушла када сам била остварена на свим плановима па и егзистенцијално. Због тога нисам имала никаква посебна очекивања, од оних која сви писци имају, а то је да читаоци заволе његово дело. Писала сам и пишем из нутарње потребе да бих имала са ким да поделим ово обиље љубави које сам примила од других. И на концу, врло сам мирна и препуштена Божјим одлукама. Моје је само да пишем и будем искрена. Верујем да Бог најбоље процењује шта ми то треба и колико треба. Наравно, нећу се љутити ако би ме “стрефила” нека књижевна слава. Признајем, не волим ништа што је превише, јер негде у дубини моје душе увек се плашим свега што је прекомерно, изузев ако је то љубав! Љубави није никада превише!
Kако проводите слободно време и шта Вас највише испуњава?
Скоро сасвим обично. У мом дневном ритуалу нема великог спектакла. Волим да у радости и размени љубави проводим што више времена, и са породицом и са свима онима које волим. Путовања ми више нису потребна толико, колико сам их требала у младости, када сам тек освајала живот. Сада се сасвим лепо осећам и без великих туристичких аранжмана. У свом радном веку проведеном у ЈАТ-у, путовала сам, чини ми се, довољно. Али сада, у овим годинама и са овим искуством, умем да путујем и да улазим у свет необичне збиље када год то хоћу! Главни водич на тим путовањима кроз прошлост, па и онда када путујем да бих завирила у будућност, служи ми моја “царица машта”, како је једном рекао велики Достојевски. За те фантазмагоричне авантуре довољно ми је само да седнем и почнем да пишем.
Признајем да ме, ипак, највише испуњавају својим постојањем, чак и изван границе описивости среће, моји унуци – близанци Лара и Никола. Може ме испунити и седење са вољеним, али скоро исто толико и дружење са неким драгим лицем. Довољно је да у неком пристојном амбијенту попијем свој омиљени мали кратки еспресо са хладним млеком и са својим саговорником разменим неколико речи љубави. Додуше, јако ме испуњава и време када за оне које волим припремам, готово ритуално, нешто што знам да они воле да поједу и од чега касније сви заједно направимо атмосферу Ивкове славе. У ствари, мене испуњавају све мале чаролије изведене са много стила и естетике. Ма, живот је много леп, наравно, ако на њега умемо лепо да гледамо.
Шта бисте могли да издвојите и кажете о себи између јаве и сна?
Моја је највећа срећа што ми Бог подари таленат, тј. да умем живети на јави једнако радосно као у најлепшим сновима. Снови су ми главна основа стваралачке инспирације, који су ми много пута помогли да превазиђем све потешкоће којих је, наравно, било и у мом животу. Kада би ми на јави нешто „зашкрипало” и постајало црно ја бих тада знала побећи у сан и из њега на јаву пренети светло. Мада, морам признати, није увек баш тако лако функционисати, ако човек не поседује вештину којом ће да препозна место и време, односно где и када треба побећи и у шта се треба сакрити – у сан или јаву. Но, сасвим је свеједно. Понекад се морамо захваљивати и јави коју живимо и сну који сањамо. Ипак, не бисмо требали допустити да нам баш цео живот поротекне поред живота боравећи само у сну.
Шта можемо очекивати од Вас у блиској будућности на стваралачком плану?
Управо сам завршила свој нови роман под називом „Атентат на доброту“. Роман сам посветила свим невино осумњиченим и свим невино оптуженим људима у целом свету.
Позната сам по релативно брзом писању књига. Kад добијем надахнуће роди се и тема, и наслов, и поднаслови, и све остало што прати ток радње и завршетак. Тад је већ пала чврста одлука за писање и то, заиста, све брзо тече. Међутим, овај пут сам у писање овог романа утрошила скоро четири године. Било је то изненађење и за мене. Мислим да сам овај пут надишла саму себе. Тема којом сам се бавила била је претешка. Прилично компклесна и актуелна – време Србије у „транзицији“. За Ваш часопис, ево, ексклузивно ћу дати један цитат из уводног дела романа, као доказ моје тврдње да је тема овог романа била веома озбиљна и интригантна.
Цитат: … „Софија. Избеглица из бесмисла и градитељка сопственог новог живота, поново рођена у речима свог романа у времену Србског бремена великог привида законитости, у доба скоро сасвим посусталих надања и избледелих снова о демократији у Србији, лета Господњих од 2000. до 2012.“. …
Наравно, после збирки поезије „Морам бити љубавница“ и „Љубавница у сјају и тами“ управо завршавам и нову, последњу из „Трилогије о Љубавници“: „Љубавница из плаве сањаонице“.
Kаријера Марије Јакшић за неколико година?
И овај пут ћу Вам одговорити да све препуштам Божјој вољи и Његовој режији. Бићу Му захвална да моје књиге буду више превођене, јер су неке већ преведене и објављене у земљама превода (Русија, Пољска, Италија, ускоро и Словенија).
Надам се да ћемо др Слободан Дошић и ја ускоро завршити започети сценарио за филм по роману “Моћ покоре”. Волела бих и да моја позоришна драма “Морам бити љубавница” ускоро заживи на позоришним даскама.
Да ли сте остварили све што сте желели? Kада бисте кренули испочетка да ли бисте се исто бавили уметничким стваралаштвом?
Да. Оно што је од мене могло да зависи урађено је. Са оволико дела колико их имам ушла сам и у “Енциклопедију Српске књиге” проф. Д. Фуруновића. Постала сам академик у области књижевности и на неки начин, као што рекох, бејах промовисана у ”Ратника светлости“ од стране једног од највећих савремених писаца света – Паола Kоеља.
У ствари, писци су остварени када људи воле и читају њихова дела. У овој ери свакојаких домишљавања и борби за опстанак ово остваривање није ни мало лак задатак, када је и уметност, малтене, свиђало се то нама или не, постала потрошачка роба па и ми писци нисмо изопштени од таквих дешавања. Нажалост, нећемо много урадити за уметност и културу уопште, чак и када бисмо писали боље и од Достојевског или Андрића, без јаке подршке издавача, својих удружења и/или медија.
Имате ли да кажете нешто што би било значајно, а да Вас нисам питала?
Хвала вам на понуђеној прилици да кажем још нешто о себи. Но, задовољићу се овим питањима, како бисмо имале прилику да Вам и неки други пут откријем још по неку тајну о себи. Ипак, да не бих пропустила прилику казаћу Вам да сам крајем 2010. године конципирала и до детаља организовала јавну трибину поводом Светосавских празника, коју је 25. јануара 2011. требало одржати у великој сали Скупштине општине Нови Београд, на тему: „Некултура као једно од средстава за разбијање породице“. На жалост, на моје непријатно изненађење, као и „саблажњавање“ мојих пријатеља и свих културних посленика који знају шта значи култура и породица данас, а шта некултура, субкултура, квазикултура и све оно што ови појмови доносе и односе, трибина се није одржала. Тад се неко, из мени непознатих разлога, постарао да се та значајна манифестација не одржи. Шта рећи? Ах, биле су то луде године наше савремене стварности…
Било ми је велико задовољство причати са Вама и увек сте добродошли у нашу кућу „Диоген про култура”.
Радост је моја, а и огромно задовољство, што ће се овај интервју наћи на страницама Вашег озбиљног и у сваком смислу квалитетног магазина. Браво за „Диоген“ и за све људе у њима! Браво и за начин на који, кроз одабране текстове, браните уметност, науку и културу уопште, од тендециозних насртаја примитивизма и „силовања“ нашег ума и наше свести декадентним авангардизмом. Хвала што нас чувате од масовног „браин wасхинг“-а и од тог, како пре рекох, континуираног пресорног деловања (и агресивног – видног и неагресивног – подмуклог) некултуре, квази културе и шунда! Желим Вам прогрес и успех! Останите доследни политици вођења Ваше куће, као и начину презентације Ваших сарадника и њихових дела у свету, међу којима се, ево, и ја нађох.
Диоген про култура
