Говоре ми: “Не уклапаш се у овај век. Ромнтична си, а то је данас демоде.” А ја добро знам да мисле: “застарела си, али бирају речи”. Но, ја се ипак на њих не љутим. У праву су! У праву су, јер не знају да ја још увек пуштам да моја душа чипку уздасима везе, свуда око мене. Па зар је онда чудно што ја чипку волим и на прозору? А можда је то због тога што сам ја, те мени веома драге завесе, наследила од покојне баке по оцу, чије сам и име добила? На жалост, каснила сам са рођењем, а она је, моја бака Мартија, пожурила са смрћу, те је нисам упознала. Док сам била дете једино би ме пожутела фотографија могла уверити да ја нисам дете без бабе, и да је она заиста постојала.
Пореклом је била Немица. Гледам слику, а она по сред слике са прелепим велом и шлајером до пода. Отмена. Руку под руку, са лепим, бркатим, Милорадом, мојим дедом, који је једва у слику стао.
Гордо стоји млада и лепа “заробљена у фотографију”, баш у тренутку док јој срце куца на “врата” Свете Тајне Венчања.
Дошла је овде код нас у Београд неке давне 1926 године, да се из љубави, према самој љубави, уда за нашег делију Да усади корене свог бића, у ово насе тло, радјајући неке српске синове и кћери, мом деди пореклом из срца Србије. Ужичанину, који је дошавши у Београд, постао, командир ватрогасне бригаде. Цењен и уважаван, знао је својом памећу добротом да гаси ватру ма где то требало, и без шмрка.
Најчешће би то чинио када би се у дворишту разбуктала нека међукомшијска свађа. Тада би хладио благим речима, те усијане главе и мирио, позивајући на чашицу ракије, у своју кућу, док би моја бака, Немица, на сто износила гибаницу, на ужички начин припремљену, да је све маст из ње кипела. Тада би се обавезно заборављало да је она странкиња. Тест национализма, стари Београђани су знали брзо да примене.
Принцип провере оданости и привржености био би врло једноставан. “Брале, ако ти знаш, а и хоћеш, Србину дете из љубави да родиш, а уз то знаш и гибаницу, а и пасуљ да направиш, ееее, онда си ти дакле Србин у души, ма одакле долазио! Бака је ту проверу прошла. Чак је због врлина које су је красиле, постала веома омиљена у својој околини. Била је домаћица ипо! А И деда се знао носити са тим епитетом. Био је људина и домаћин без премца.
Ракија коју би им износио на сто, била је специјално печена у Ужицу, а онда донета у Београд, за његову кућу. У тој кући било је увек и вишка тањира за оне који би случајно навратили. Налазило би се ту и по које кило масти, кромпира, пасуља и туршије за мало сиромашније комшије, све док рат и глад нису захватили цео свет.
Поштујући православље и не заборављајуши да је католкиња, Марија би знала својој деци говорити: “Благо мени! Ево среће мојој дечици. Децо моја упамтите: имате Бога-једнога, а два Божића, и све радости овог света, јер сте вољени”. За свој Божић даривала би и сву децу у дворишту. Свеједно, нико јој није могао замерити на протоколу српског православног начина дочека Христа, од уношења Бадњака, за шта је деда био задужен, па до најмање ситнице тог ритуала, па чак и окупљања око ниско постављене трпезе на поду. Али, она није заборављала ни свој Божић. Китила би Божичње дрвце са једнаком пажњом и радошћу као и када би полагала бадњак под сто. Добро се знало за њене манире и поштовање обе традиције, па се по комшилуку са дивљењем причало:
«Лепо, лепо. Госпђа Марија обичним данима, ручак сервира са салветама, културно, немачки дисциплиновано, а видели смо је пре неки дан како поставља Бадњу вечеру на поду.”
На својим малим женским дворишним скуповима, знала је по који пут мало увређено говорити:
“Госпође, моје драге! Овде, код вас у Београду често чујем да се каже: “Женско ће ти сто вјера променити”, како је говорио Његош. А, ја бих рекла да он лоше није мислио, већ само да је боље од других знао, да је истина само једна: “Жена, своју веру сели тамо куда иде, са собом. Вера се не износи на сто и не полаже у кревет. Усађена је у мисли и срце. Зна се да је жени срце увек тамо, где су њена деца. Да није тога, свет се не би ни ширио. Свет би се зауставио. На крају би због вере, сестре браћи децу рађале. Себично је очекивати, да не смеш комшију, преко плота, с љубављу погледати. Да сам тако мислила, сад бих неком Хансу децу рађала, а не вашем Милораду. Тада би обавезно прекидала прицу. Погледом би прелетела преко лица својих комсиница које су је при том увек по мало задивљено слусале, јер су имале усадјено извесно благо страхопостовање према њеном знању којим је владала је а И према њеном образовању које је поседовала. Онда би наставила :
,,Не кајем се! Ови ће моји самозадовољно би рекла, имати све. Све најбоље. И Српско и Немачко” Тада би јој се у гласу могла препознати блага нота револта. Јер је то комшиско уверење жалостило, призавала би то ноцу свом Милораду, док би му се благо привлацила уз његова јака муска бедра И сапуцуци му говорила о протеклим дневним десавањима. Прицала би му о свему. Измедју осталог, преприцала би му И тај разговор у двористу. Након тога, би са сетом закљуцила, како никада неце разумети, такву оптужбу на рачун жена, тразеци реци подрске од Милорада, који их није изговарао, сано је свој одговор прислањао на њена уста, дубоко преплавивси њене мисли таласом позуде који је у њему растао попут плиме. Њен глас би постајао испрекидан И све тиси. Заборавила би на све. И на правду И неправду. И на прице И комсилук, цак И на децу. Заборавила би на куглу земаљску.
На моју жалост, бака није дуго живела. Своју оданост љубави платила је главом и у 39 години живота. Умрла на четвртом порођају. Оставила је још једног Србина и Немца иза себе и обогатила Београд са три сина И једном ћерком, у време, када је мој отац већ имао 19 година, као најстарије дете своје породице.
Данас у двадесет и првом веку све се више ради на томе да се деца планирају и што мање рађају.
