Боже драги, дај ми моћ у перо. Желела бих њоме нешто да променим.
Опрости што ћу одузети који минут Твоје вечности! Са Тобом ћу поделити своје страхове. Сви су нешто паметни, имају своје теорије о свему, филозофије, искуства, знања, сазнања и нико се више о Планети не брине.
Теби се обраћам, као последњој инстанци. Иако сам писац, нисам покупила сву памет, већ из дана у дан учим, растем, мењам се. Хтела бих да будем боља, али без Тебе то нећу моћи. Ево, о чему се ради!
Знам да Ти најбоље знаш шта се са светом дешава. Али, као што велики Данте Алигијери једном рече да су најмрачнија места у паклу резервисана за оне који остану неутрални у временима моралне кризе, јављам Ти се, јер се ја бојим мрака, и не бих да будем једна од неутралних. Замерају ми људи, да много причам са Тобом. Као нешто превише фантазирам о Теби. Но, нека. Нека свако ради своје. И поред свега, хоћу Теби да пишем, да не буде да ништа нисам учинила за живота.
Увек сам се гнушала лицемера, љигаваца, а понајвише доушника, тужибаба и оних који оговарају. Али, ово писмо, молићу Те да ово писмо остане само међу нама! Не бих да ме човечанство погрешно разуме. Али, ако Ти, много бољи и паметнији од мене, већ нису јавили шта се дешава сваког дана ту око нас, ево мог кратког извештаја.
Вришти земља, двадесет први век једе лепоту! Завртела се вртешка. Цео свет је изван памети. Ријалити живот диригује обичним животима. Светске владе пишу енциклопедију лудила и аплаудирају устоличењу свакојаких људских скарадности. На гробљу планете свакога дана сахрањују се – честитост и доброта. За то време, свему вредном кеси се време ругања и исмевања свега оног што је љубав и човечност.
Ех… а сада 2023. год. када би ми Ти дао неку моћ, ја бих тако била срећна! Ако желиш да знаш шта бих том моћи учинила, одмах ћу ти рећи! Ја бих тада вратила неко давно прошло време, које није било идеално, али је било људскије, човечније, љубавније!
Вратила бих време, оно време у којем је породица била светиња, и време у којем се није само читала Библија, већ се и поступало у складу са Њом…
Време у којем ако су у једној кући постојала два верника, најчешће су то били муж и жена, са различитим верама, но, њихову љубав ништа није могло да наруши, јер би се обично жена приклонила мужу. А ако и не би, славила су се два Божића или су се славили Божић и Бајрам. Свеједно, сваки живи створ има право да верује у оног у кога верује.
Затим, вратила бих време у којем би жена веровала свом човеку. Чак и када би он чинио погрешан корак, она би и тада остајала уз њега. Снагом своје вере и воље, а и неким, само њој знаним методама, она би свог посрнулог, или заблуделог мужа, враћала на прави пут.
Време када су мужеви опуштено и само уз таблић или домине размењивали политичка убеђења, а жене на својим малим скуповима отварале женске тајне.
Време када официри нису носили најлон кесе са Зеленог венца својим “презапосленим“ супругама, већ су својом појавом заустављали дах и крвоток комшиницама, нарочито комшиницама које су, као по правилу, увек биле на отвореним вратима у време када би се официрска господа враћала са посла.
Вратила бих време када су мужеви својим женама били најбољи и једини љубавници, јер за друге мушкарце нису ни знале нити су за њима имале потребу.
Време када се знало када ко одлази и када ко долази с посла, и кад мужеви нису били стално у великом “бизнису“, због којег су хронично уморни и безвољни.
Време када жене нису хронично патиле од несанице, а и честих несносних мигрена.
Време када нису постојале декларисане гласне феминисткиње и тихи притајени хомосексуалци, када мушкарци мушкарцима нису шапутали на уво, а жене нису својим мужевима, још при самом уласку у кућу, уваљивале ситну децу да би оне скокнуле до фитнес клуба или теретане у другом делу града како би скинуле триста грама сала добијеног после порођаја.
Вратила бих време када су деца била деца, када су се четрнаестогодишњакиње видно разликовале од двадесетогодишњакиња; када родитељи нису слали своје малолетне кћерке на модно-певачко тезгарење, како би им ти малолетни девојчурци обезбедили престижно место у свом окружењу, па чак и појављивање на телевизији…
Време када се са неким значајним личностима, разговарало са дужним поштовањем, а не као сада са жваком у устима, рукама у џеповима и наочарима на врх главе.
Вратила бих време када се у школама учила веронаука и када су се славили Детињци, Материце и Очеви, а не као сада што се славе ноћи вештица и којекаквих Дракула…
Време када су се свуда читале прелепе бајке и исто толико поучне басне, када су се гледали непревазиђени Дизнијеви филмови и руске бајке са топлим и нежним ликовима, који су на суптилан и духовит начин говорили о позитивним и негативним особинама људи; када смо се, у складу са својим годинама, одушевљавали незаборавно дирљивим делима: ’Николетина Бурсаћ’, ’Не окрећи се, сине’, ’Дружина Пере Квржице’, ’Кекец’, ’Влак у снијегу’, ’Црни бисери’ и тако даље, и када су дечица ишла на новогодишње маскенбале у одећи принчева и принцеза, а не у одећи оријенталних играчица и нереалних ликова попут „Бетмена“, „Спајдермена“, ружних „Книнџи корњача“ и симпатичних, умно заосталих и полно недефинисаних „Телетабиса“, који не знају да изговоре ни једну једину реч и који једино знају да заводљиво врцкају гузама чиме, не дај Боже, могу подстаћи погрешан развој полности, ка хомосексуализму, код недозреле и умно заостале деце итд. итд.
Време када су се посећивали концерти, када се нечије гостовање из света данима очекивало с узбуђењем и када си се увек по завршетку пун утисака враћао кући, а не као сада, када је враћање кући мучна игра избегавања немилих и скоро обавезних инцидената, чак и са могућношћу да те погоди и неки залутали метак из оближњег кафића…
Време када су се читали класични писци, а не као данас, само ударни црни наслови у још црњим црним хроникама и црно уоквиреним читуљама на последњим странама познатих дневних листова…
Време у којем су родитељи васпитавали своје кћерке да се удају за доброг и честитог младића, а не као данас, да нам преко медија „едукују“ нашу женску децу како се добро удати за фудбалера, а потом како се од њега развести и удати за још богатијег тенисера…
Време у којем се реч баналност налазила у речнику, а много мање у животу, за разлику од времена садашњег.
И на крају, оно страшно, најстрашније време, када се на пут без повратка одлазило по Божјем реду, а не као данас, када родитељи заувек испраћају своју двадесетогодишњу децу, којима је, нажалост, дрога попила памет, а онда одузела и живот. А кад се та несрећа, мимо Бога, прекоредно догоди, еее, то није само несрећа, то је онда и више од трагедије.
Волела бих да се врати оно време када се смрт није на тоне производила, нити је било болештине на извоз, као данас. И када није се та прашкаста авет продавала у грамима на ћошку скоро сваке улицеи дворишту скоро сваке школе. Тада су се невина деца безбрижно враћала из школе држећи родитеља за руку, мислећи да је живот леп! Била су срећна што постоје ту, баш ту, на изворишту живота, загледана у будућност и уверена да је живот бајка која не боли. За ту децу Београд није био обичан град. Београд је био планета.
Време романтичног Београда и београдског живота, када он још не беше џунгла на асфалту, град, у којем није било овакве отуђености, и када ниси морао свету доказивати да је он европски град. Јер, он-Београд у одувек у Европи беше. Увек је био широко отворен и чист. Метропола слободе и космополитски свет се у њему увек рађао. И како некад неко рече Београд ће увек, и после свих бомбардовања бити “планета геокосмичких размера и неухватљивa светлост продуховљеног космичког исијавања”.
И да не заборавим време, када се знало да је Балкан један здрав организам, а Србија је материца Балкана.
Време које ће довека говорити да је Србија чаролија поднебља.“
И, оно данас најважније, да поменем! Да поменем оно Време, када су се у срцима људи градиле тврђаве за љубав! Тврђаве за љубав, а не имитацију љубави!“
Ето, драги Боже, нема шта више да Ти у овом писму додам. Једино те молим, дошапни ми још мало дара да га уткам у снагу својих дела, па да, у животу после живота, са крова света са Твог Небескг трона, ја Земаљском свету довикнем: „Мене овде Нобелова награда чека за сву учињену ЉУБАВ за живота!
