Гризем твоју прошлост
као поморанџу
усред вреле пустиње
неухватљиви су уздаси твоји
док зенице шириш и скупљаш
у ауру.
Владарица сам.
И смисао сам твоја.
И семе сам, а И плод живота.
У дамарима ти невино спавам,
чини ти ноћу неваљала, на мисли бацам.
Јутром,
кикотом те будим.
Исцелитељка сам.
Кратере на души очима ти видам .
Од похотних жена храм твој чувам.
Вриском те браним од љубавне глади,
усамљених несрећница.
У рај замрачене собе те водим.
А после, када постеља висе лепоте примити не може,
Буком својих усана раскошни трон ти постајем.
Да себе крунишеш у мени.
Па нек уздаси наши, Небом врхунце исписују!
А ако једном, загрљаји руку мојих посустану,
живота ми свога дај,
да не бих постала анемична,
И неутешно башћујна
нарикача,
што нариче усахлој путености својој.
Спусти усне на бедра моја, и оживи ме!
Оживи собом!
Maрија Јакшић је у песми „Кратер на души“изрекла да је „можда“ могуће бити „владарица“ душе вољеног, стилом који је рефлексија свести и свесности пролазности и узалудности да се буде „господар“ љубави. Жели да буде владарица, свесна да је у њој зачетак и семе оплођења.
Ноћи су бесловесне у сну,јутро је евокација похотности његовог ега, врисак емоција исписују наду да се не постане нарикача у усахлости бремена и времена.
Жена не посустаје иако осећа узалудност буђења онога који без смисла и оправдања бежи у изанђалост и угажену прошлост.