Божанском шапом наслоњеном на облаке откључаваш небо
или закључаваш гласове сени?
Ма чекај, да ли си ти тај
који ће пробити земљину кору
расцветавањем и разгранавањем?
Земља, небо… велика забуна…
Исклија нека чудна трава из твог мира, вуче.
Лечимо се твојим светим копривама
а не поимамо њихово дејство.
Срамота је рећи Срам нас било.
Обестинисмо, опоганисмо, олајасмо!
Наведи нас да вапимо за рабошима?
Или да правимо палимпсесте наших векова?
А да ипак калибрирамо у духу времена?
Ако тог духа и има.
А тражих нашу реч за калибрацију
Има ли је, вуче?
Дарове које ти нудимо нису ни сиротињски.
Ни немамо их.
Ни жртву немамо.
А шта си се укипио?
Шта си се згрозио?
Ниси ни то?
Нека те не брине ово време, вуче Попин
Мањка му храбрости,
не оне предачке, већ саздане.
Храстовину продадосмо за расковнике наших идеала.
Господари нам безимени.
Зар њему даде чељусти?
Сведочимо нашим смртима а судњег дана немамо
И тако занемесмо…
Не фалише нам речи већ глас.
Ни не ламентирамо.
Те гледах тако,
нагутах се
и не удавих.
А ти?
Попин вуче?
Осакаћени!
Падоше ти длаке на погрешне стране
излеже се из аза
нека лако сварљива новотарија.
А ти само чекај своју вучицу
Мислиш да ћете у сунчаној земљи живети
Можда некада, зашто да не?
Данас сви имају права. Зар не?
Ко ли вам нагрди потомство?
Шта смо сада, псета или курјаци
Немој случајно да одговориш!
Да заурличеш!
Глади своју секиру, штап, гусле…
лижи своје ране,
ваздижи своју хромост,
полуслеп маши својом репчином
док ми као копилад лајемо
испод твоје јазбине.
