Поље ко поље, равно и дуго. О њему једна слика и на слици шума. На оном месту газиместанском које клетву и здравицу у исто наслеђе завило.
Издигло се и само је то обелиск-поље а шума акрилна око њега штитоноша. Пошумила се својим бојама акрила и оклопник видовдански исковала.
На њему главе светле.
И она издајничка.
И она подвижничка.
Какве су само капи са сабље пале и обојиле јој штићеничко место. Она меша у кондиру боје,
бело претаче у црвено, црвено у ликове.
То Прибаца син на каријатиде свој честар подиже док једна утва оличи је златом. Тим бојама исцелила је бестрашнике. Сада Јефимија може да везе по шуми
која разлива боје на Симонидине очи.
Калемови на све стране опколили место газиместанско обожурено. А са напуштене цркве звона избијају,
врата отварају и кроз шуму ка небу главу обретенију прислужују.
Гранама обухватила сто трпезе Лазареве и тајну још више на минарете попењала.
Тако је лакше нестала у небу.
