…тог пролећног марта
двадесет и четвртог
Деца смо и остали
у хладу мермерних крила
Сада додајте један
и тачно ће бити
двадесет и пет
година нашег игралишта
у близини далекој изграђеном
Нас је превише за игру,
седамдесет деветоро можда
За сваки дан ваше игре
по један је долазио нама
А ми га не хтедосмо у нашој
са мање играча осмишљеној
Деветке, шестице, осмице,
сабирање, одузимање,
део су наше игре
били у том великом диму
Сада већ знамо све,
сваки смо предмет прошли
са цвета на цвет скакућући
И сада знамо да седамдесет девет
минус седамдесет осам даје један
А сада тај један смо ми,
деца са оног игралишта
