О срећо,
расточива си.
Као слад од меда.
Мирис папрати.
Као пламен у тињању,
са тајних ломача и ватри.
Пар топлих рукавица
носим уз хладан скут.
О срећо, упокојена…
Умирем последњи пут.
Биле су прво боје.
Потом, гласови и пламен.
Смола је текла низ косе.
Намирени су вода и камен.
Хоће ли камен, ћутећи,
међ’ послаганима, извучен,
да се врати на место?
О срећо,
преотми круну своју
и опет дођи на престо!
Не дај патњи,
о срећо!
У тамну шкрињу је склони.
Склони и њену сенку,
која ђавоље прогони.
Булбул негде се чује.
Телом пролазе струје.
Бујични пљусак на обалама знанује.
О срећо!
Ти си одлука!
Има те, ко те снује.
Ко те дубоко у себи
и ни из чега чује.
О срећо!
Расточива си!
Умолитвљена…
Крхка, невина, чиста,
дрхтава, као сена.
Прозаичне, свилене пути.
Као жена.
Најдуже живиш, кажу,
ако о теби се ћути.
О срећо!
Склопи очи,
нек’ само Бог те наслути…
