Никла из тебе сам…
Огњу мој.
Слико небојена…
Пожутела, бледа.
Присталица вечног сам живота…
Мајко, светице, свога чеда.
Тесно. Где год.
Немоћни смо пред Госпођом Смрт.
Бол је изнад свих речи.
Господе, дај ми право,
само на једно виђење…
Па, нека буде, последњи пут.
Имитирајући птицу,
на ухо сам ти цвркутала.
Живе у тишини, још, моје сузе…
Мало и много је да ти кажем хвала…
Куражим се да судим Богу, јер ми те узе!
Наш град сија.
Само ја то не могу да видим.
Смедеревска тврђава војске одбија…
Без тебе као љиљан на ветру бридим.
Као маслачак што се слабашан повија.
Пре прошлости и после будућности, Љиљано моја,
цвет трешње мирише на гробу твом…
Искрунила се наша прича,
откада мермер ти је дом…
Забран је бол,
која ми разједа груди…
Дах над празнином је усуд.
У стиху твом сам…
Кажу ми људи.
Никла из тебе сам огњу мој…
Шаптачи ми дојавише, ономад,
да гозба небеска се спрема…
По звездама пронађох пут до тебе…
Па, тешим се да си ту
и када знам да те нема.
И када знам да те нема.
Живиш на мом срцу,
од топлог сомота ткана.
Песмо моја још неопевана…
Небеснице света, без ореола…
Моја Љиљана.
