Небодер мојих идеала срушио се за трен.
Осташе небеске падине и облак прашине…
Ни трага.
Ни сен.
Дишем откуцаје,
а они мене дишу.
Пишем песме.
А оне мене пишу.
Право на још један поглед.
Последњи зов за очи.
Тешке чизме душа носи,
када све ово треба да срочи.
Небодер мојих визија постаде бели прах
Све време сам у себи носила тај осећај…
Страх.
Ћутала сам…
А рекао је неко:
Ако ћутимо, већ је отишло предалеко.
Одлазак саструже део душе.
У устима шкрипи као песак да је…
Небодер мојих идеала…
Шта је?
