Моје појање краја нема.
Ја сам родитељка сваком свом стиху.
Чувам ноћ будном…
Док одлази низ шор,
уз тамбурашку музику тиху.
Љубим се с’ сунцокретима.
Ох, како страсно љубе…
Мешају звуци се виолине,
хармонике и трубе…
Прсте кроз косу ти провлачим
и пишем нови ти стих.
Само ти стихуј свима другима…
И мисли да си део њих…
Само ти песмуј, стихозналче..
Ево ти, воли све друге…
А ја ћу, привеске своје туге,
као дијаманте,
носити на ланчићу око врата…
Јер ја сам млада без младожење
и без иједног свата…
Јер ја сам венчана, заувек,
само за свој стих…
И сви сте ви пролазни…
Ево ти, буди део њих…
Мој живот животује у једој чудној тамници…
Одувек, био је здање,
које не одговара логици.
Пропни на прсте се ноћас,
ко Петар Пан полети…
Када ти срећа измакне столицу,
а ти се, опет, мене сети…
