Древни сневач
гоњен тишином
на коњу поткованом ветром
мирисом кора поморанџе
и месечевих трава
трагајући за народом
испред којег су прошла времена
а за њим журе сви будући дани
снове да му протумачи
гоњен од оног
који има власт
над фијуком мача
на ледини Подунавља
решен да стане, остане и опстане
победнички и побеђено
отиском прстена од соли
на пиринчаном пергаменту
дуг намири
сахрањујући усправно
слова сновиђења
да им заувек сенка живи
сагради цркву и млин
матицу мастионицу
у сумрак светова
закуца штит са грбом
на двери тврђаве
утабори житије своје
онако како Бог заповеда
и роди мене на жрвњу историје
да мастилом милости
из шкриње сећања
причу са погледом
на пет река
уобличим.
