Атанасије Велики код Н. Берђајева
Основна брига метафизичких напора Николаја Берђајева је људска дијалектика. са божанским. Однос између човека и Бога или између иманенције и трансценденције остаје фундаментално питање за Берђајева. „Основна тема за Бeрђајева је Богочовештво „.
Теос (Θεος) и Андрас (ανδρας), Бог и човек, су основни пар појмова код Берђајева: „Не треба започети филозофску и теолошку спекулацију са Богом, а не са човеком – јер ова два принципа остављају унутрашњи сукоб нерешеним – али са Bогочовеком. Првобитни феномен религиозног живота је сусрет и духовна интеракција Бога и човека, кретање од Бога ка човеку и од човека ка Богу. Ако би се Берђајевљева филозофија свела на један основни концепт, онда би се ово могло назвати „Богочовек“. Богочовештво, остаје у срцу Берђајевљевог погледа на свет. И управо око ове тачке његове метафизике врте се скоро све категорије његовог мишљења, као што су личност, есхатологија, дијалектика итд.
По овом критеријуму Богочовештва, Берђајев суди патристичким теолозима. Текстове отаца Цркве користи у светлу својих философских интересовања и цени их у светлу сопственог метафизичког начина мишљења. Ако део патристичке литературе одговара принципу Богочовештва, Берђајев га прихвата страсно и одушевљено. Ако црквени отац противречи дијалектици Бога и човека, онда га Берђајев оштро критикује или једноставно занемарује. Мора се имати на уму овај критеријум да би се разумео Берђајевљев став о патристичкој теологији. Ово такође објашњава зашто је Берђајев био заинтересован само за два или три представника грчке традиције, игноришући друге црквене оце касније византијске књижевности са више философским начином размишљања, као што су Фотије или Григорије Палама. Антрополошко пропитивање са нагласком на богочовечанству је водећи принцип у Берђајевљевом односу према византијској филозофији.
Чудно је да се слободан дух попут Николаја Берђајева слаже са концептом догме. Разум и догма нису у сукобу када је у питању одређена концепција догматских доктрина, као што се дешава на Истоку по схватању Берђајева. Искуство је обликовано и изражено црквеном догмом. Догмат служи као сажетак искуства Цркве. То није супротност мистичном искуству, већ његов доследан израз. Црквена догма преноси различита лична искуства појединих чланова цркве. Оно што је заједничко догми и искуству је само биће, онтолошка стварност. Искуство појединца је премиса бића. Догма је израз овог искуства.
У том контексту Берђајев долази до веома позитивне оцене спора између Атанасија и Арија у 4. веку. Ово није апстрактно теолошко питање, већ конкретна, животна ситуација која је само догматски и теолошки формулисана; његова срж, међутим, превазилази границе когнитивних дискусија и говори људима. По речима Берђајева: „Свети Атанасије Велики се није борио са Аријем за учење, већ за живот и за прави пут, за истинске сусрете у духовном свету“.
Али шта је ово? Које су, по Берђајевљевом мишљењу, последице свађе између Атанасија и Арија за нас данас у 20. веку? Реч је заправо о основној теми Берђајевљеве филозофије, односно о теоантрији, егзистенцијалној дијалектици Бога и човека. Атанасије је то упечатљиво рекао: „Бог је постао човек да би се човек обожио“. У патристичкој теологији Берђајев је нашао најлепшу формулацију свог метафизичког убеђења. Атанасије би могао бити учитељ Берђајева или би могао постати његов тренутни филозофски партнер.
Поред основне теме богочовечанства, која Берђајева веома занима, постоји још једна значајна чињеница која повезује Атанасија са руским философом: то је питање теодицеје. шта је зло Да ли зло има свој садржај, да ли постоји онтолошки или је само маргинална појава без сопственог постојања? Тешко да овде можемо улазити у детаљну дискусију о значењу таквих питања. Ми само постављамо питање и следимо правце мишљења оба мислиоца 4. и 20. века, односно Атанасија и Н. Берђајева. Њихово заједничко мишљење се може представити на следећи начин: Зло је небиће, оно нема своју егзистенцију, само живи на ивици бића. „Зло је свет фантазме. С тим у вези, на етичко – антрополошки значај патристичке теологије указује се на примеру Атанасија.
Превела Редакција Чудо
myriobiblos.gr
