Може се претпоставити да је ова магнетна привученост публике према култној црној комедији Душана Ковачевића у великој мери последица атрактивности наслова, односно дубоких трагова које је култни филм Слободана Шијана оставио у културолошком наслеђу нашег регионалног простора. Такође, може се наслутити да је ту реч и о својеврсној југоносталгији, која је у позоришним сферама врло упадљива; на угледним српским фестивалима скоро је увек највеће интересовање за представе из Хрватске, и вице верса, дела из Србије на гостовањима у Хрватској често привуку највећу пажњу. Треће, рад Оливере Ђорђевић већ је оставио трагове на осијечкој позоришној мапи, где се између осталог уцртао успешном поставком комедије „Сумњиво лице” (2015). И, на крају, али свакако не најмање важно, разлози за овај распрскан ватромет интересовања за „Маратонце” у Осијеку су, наравно, и у антологијским вредностима текста, иначе студентског рада Душана Ковачевића, чија је посебност одмах препозната, и од критике и публике, после његове праизведбе, 1973. године у Атељеу 212, у режији Љубомира Драшкића.
Ковачевићев аутентичан и препознатљив црни хумор постојано наилази на изузетан пријем код публике због апсурдног разобличавања истина о малограђанском понашању, менталитету и обичајима који су дубоко уткани у породичне и друштвене односе на овим просторима. Притом, та комика, израсла на преувеличаним наказностима, такође извире из непоштовања лажних ауторитета и табуа, храни се звуком њихове ломљаве. А гледалац, балкански човек трауматизован на разним нивоима, гладно гута то беспоштедно рушење лажних вредности, кроз неспојиве спојеве, кроз укрштање смеха и смрти, како је Петар Марјановић писао о Ковачевићевим комадима, наводећи и Ан Иберсфелд, њену мисао да комично проистиче из разарања. Управо то разарање фалсификованих, наметнутих патријархалних обичаја води до ослобађајуће катарзе, коју гледалац Ковачевићевих представа уз горки смех очајника снажно проживљава.
У осијечком тумачењу „Маратонаца”, редитељка се одлучила за њихову деконструкцију, кроз поступак позоришта у позоришту, и увођење ликова нараторки које доносе женску контратежу, у комаду чврсто одређеном мушким ликовима и патријархалним принципима насиља и смрти, бахатости и омаловажавања жена. Нараторке покрећу кључне дискусије о позицији жена у топаловићевском криминогеном окружењу, суптилно подстичући промену тока сценске радње, и промену односа према женама, на сцени, али и у животу, као њеном одразу, јер је свет позорница. Као такве, оне подсећају на тврдокорно ангажоване жене Аристофанових комедија (рецимо, „Лизистрата”) које такође дижу гласове против патријархалног ропства. У осијечкој представи, они су такође изражени кроз одређену врсту хора, сонгове који доносе колективне урлике против дубински трулог, наказног окружења.
Сценска читања „Маратонаца” у последњих петнаестак година јесу показала интересовање ка новим разумевањима текста; Кокан Младеновић је урадио такође музичку представу у Позоришту на Теразијама, Милица Краљ је на сцени Звездара театра поставила маратонке које трче почасни круг, док је Оливера Ђорђевић отишла даље на путу његовог рашчлањивања, укључујући и публику у тај процес. И, на крају, треба напоменути и то да су осијечки Топаловићи задржали изворни језик, српски, за разлику од „Маратонаца” које је поставила Ива Милошевић на адаптираној ијекавици у загребачком позоришту Керемпух 2015. године, чувајући тако аутентичност говора и познатих реплика, и још сочније хранећи можда разбуђени дух југоносталгије.
politika
