Фреске настале одмах по изградњи манастира, у 13. веку, сврставају се у најлепше средњoвековно сликарство и представљају ремек-дело уметности тог доба
Неизбрисив траг и сећање на стварање српске средњoвековне државе и њене утемељиваче, Немањиће, чувају њихове задужбине, цркве и манастири, а један од њих су Сопоћани. Овај мушки манастир налази се 17 километара западно од Новог Пазара и припада Епархији рашко-призренској. Саграђен је поред извора реке Рашке – у старом Расу, центру средњoвековне Србије – по којој је и држава Рашка носила име. Назив Сопоћани води порекло од словенске речи сопот, што значи извор.
Сопоћане је подигао краљ Урош Први (1243–1276), трећи син Стефана Првовенчаног. Манастирска црква је посвећена Светој Тројици и грађена је од 1263. до 1268. Више пута је рушена и обнављана. Празник силаска Светог духа на апостоле (Света Тројица) симболички се везује за рођендан цркве, а сам манастир, који је делом завршио цар Душан дозидавши му припрату (око 1340) припада царској лаври.
Манастир припада рашкој градитељској школи, а највећа вредност су му фреске које су осликане одмах по изградњи. Сврставају се у најлепше средњовековно сликарство и по својој оригиналности неупоредиве су са другима из тог доба. Представљају ремек-дело средњовековне уметности, па је манастир Сопоћани, један од најзначајнијих српских споменика културе, од 1979. увршћен на Унескову листу светске баштине, као заштићена целина „Стари Рас и Сопоћани”.
Нажалост, од осликане површине фрескописа, која је захватала око 760 квадратних метара, само је половина сачувана.
Родоначелник лозе Немањића, велики жупан Немања, потоњи Свети Симеон, добро је сагледао геополитичку ситуацију на територији на којој је живео српски народ и визионарски је пројектовао будућу државу. Послао је најмлађег сина Растка на Свету гору, где оснивају манастир Хиландар, колевку духовности српског националног бића.
Тадашња српска држава, која је већ стицала материјална добра, имала је потребу и за просветитељском властелом, коју су образовали најумнији учитељи са истока, а знања су се стицала и преносила у манастирима. Управо зато сви Немањићи граде задужбине као духовне и просветитељске центре, где се уче језици, наука, пишу и преписују књиге. Манастире су градиле најбоље архитекте и мајстори тога времена и осликали најбољи уметници, златари и иконописци, под будним надзором образованих ктитора.
Станко Костић
Политика
