Над водоплавном долином и њеном вијугавом реком, оплетеном венцима горских потока и зелених врбака, цветних ливада и воћњака, родних винограда и житних поља, у голетним висинама планине Острог, у Црној Гори, као изронила из дубина прастарог стења, белела се Острошка светиња, манастир Ваведења Пресвете Богомајке. Око светиње, испод самог неба, заштитнички и смерно, свила се сура громада, уточиште птица и ветрова, дубоко јој отворивши своја златаста недра, као да је повија у њихове густе, камене наборе и у завесе зеленила које, издижући се уз стрмен стаблима, жбуновима и пузавицама, завршавају у тишини манастирских тераса, приљубљених уз литицу.
До њих вас, пак, узводи завојити планински друм, уски и кривудави рукавац модерне магистрале Подгорица-Никшић, који се од ње одваја код места Богетићи. Успињући се преко кршевитог планинског превоја Повије, граничним појасом између љутих врлети голетних брда и родне равнице Бјелопавлића, он странама Острошког Кука узлази такорећи до под сами врх Острошке греде.
Вијугајући стрменитим падинама, доводи вас најпре до такозване Доње светиње и њеног храма Пресвете Тројице, на једном пространијем и заравњенијем високом видиковцу са одмориштима, оивиченим копљастом гвозденом оградом према окомитој стрмени и конацима са кладенцем према природном зиду од стена са којима срастају. Не више од пола сата пешачења или десетак минута вожње аутомобилом потребно вам је одатле да, пењући се уз све стрменитије падине, избијете на најгорњу зараван, протегнуту тик изнад врхова шумовитих камених падина, дуж суре громаде голог острошког гребена. Почињући од посљедњег друмског завоја, вековима прошириваног људском руком, она у наставку прераста у ограђену и размерно пространу порту и на њеном крају сужава се у степениште пред каменим капијицама светиње Горње са крстовима. Постајући затим иза капијица још ужа, претвара се најзад у терасицу од светлог камена, подељену гелендером у две траке, и обзидану према понору зидом са лучним отворима, са којим и ураста, на свом најужем крају, у дозидану припрату пећинске Световаведењске црквице у самој литици.
Неколико метара пре улаза у малени храм, са терасе се бочно кроз трем одваја ходник, који спратовима монашког конака и степеништем, уклесаним и изиданим унутар стене, води до најгорњих тераса прилепљених уз литицу са леве и са десне стране белог острошког звоника – са црквицом Часнога Крста и древном острошком лозом, чудесно изниклом на месту на коме се у својој келији упокојио Свети Василије.
У само, пак, срце острошке светиње, смирено положено у подножју високог Крста, у пећински храм Пресвете Богомајке са Часним Моштима Светога Василија, пропуштају вас његове малене двери, кроз које без дубоког сагињања могу проћи само деца и старци. А тамо, у срцу светилишта, пред Часном Трпезом, под Часним Крстом царских двери и иконама Господа нашега и Његове Пресвете Богомајке са Богомладенцем у наручју, смерно повучене у страну, уз сам зид храмовне пештере, под погледом Светога цара Константина и царице Јелене, Светога Саве Српскога и Светих Ратника са фрескописа, као у златној лађи, укотвљеној у царској луци, тихују вечно будне Часне Мошти Светога „служитеља Божијега“ Василија, источник благодатне силе Божије.
Ту напокон достижете свештени острошки источник јеванђелске „светлости“, за којом сте чезнули и која је делима неисцрпне милости тихо „светлила“ пред вама, као и пред милијадама поклоника пре вас, дозивајући их све себи издалека, светлости чудотворне којој се радујете благодарно, „прослављајући Оца нашега Који је на небесима“.
О имену Острог
Само име „Острог“ потиче од старијег облика српске речи „оштар, оштри“ – „остр, остри“ као једно од заборављених именовања, којима су стари Срби и Словени уопште означавали важне микро- и макро- географско-историјске, а након христијанизације, и црквено-историјске коте свога постојања: почев од „острога“ као „оштрог краја, конца, рога или угла“ и „остроге“ као „подупорња, стуба или љествице“ до Острога као „врха планине и саме планине“.
Најстарији помени нашега „Острога, близу Оногошта, у Горњој Зети“, чији се неистражени трагови слуте у остацима рушевина на локалитету Градац, недалеко од данашњег манастира, налазе се у повељама напуљског краља Алфонса Петог из 1444. и 1454. године, као и код Дубровчанина Мавра Орбина, у делу „Краљевство Словена“ из 1601. године.
Вероватно саграђен још у временима, која су претходила кнезу Властимиру и сину му Будимиру (Мутимиру), под којим су Преподобни Кирило и Методије и њихови ученици крстили Србе око 859. године, властимировићки, касније немањићки, па, потом, и балшићки Острог-град у „горњо-зетској“ крајини 14. вијека, наставио је да живи у старој функцији пограничног утврђења, док га нису разрушили Турци.
Од Острог-града на тој вековној размеђи Православља, на једној, и ислама и римо-католицизма, на другој страни, као траг је данас остало само име, које је наставило да живи у имену планине и манастира на њој, подигнутог у близини старог градилишта, два века касније, у испосничким пећинама Преподобног Исаије од Оногошта и његових саподвижника са почетка 17. вијека, благословом православног архипастира Захумља и Скендерије, познатијег у народу под именом Светог Василија Острошкога.
manastirostrog.com
