Један прозорљиви старац, седећи у монашкој трпезарији, где су свима давали исту храну, обратите пажњу, исту! – видео је да монаси устима приносе различиту. Један кашику меда, други комадић хлеба, а трећи влат траве…
Зачуђен овим, старац се усрдно молио Господу да му открије шта значи ово виђење. И било му је откривено: Онима који са благодарношћу Богу прихватају све што се догађа са њима, и тај њихов свакодневни ручак, њима Господ даје да осете и у обичном хлебу сладост меда. Ко заборавља да благодари Богу, но који се труди да Му буде захвалан, он осећа укус хлеба. А онај који је свиме незадовољан, који све време зановијета, коме је све лоше… за њега и добра храна има укус траве.
Зато је Господ открио подвижнику сљедеће: да би наш живот био светао и радостан, да би смо осећали «сладост» живота, за све је потребно благодарити Господа, као што говори апостол: «И тако, ако једете, или ако пијете, или шта друго да чините, све чините у славу Божију».
Парохија кравичка
