Ћеловић је сву своју имовину у вредности од тадашњих педесет милиона динара тестаментарном жељом завештао Београдском универзитету верујући да будућност једног народа лежи у образовању, упркос томе што сам није био образован.

Ћеловићева оставштина је након Другог светског рата национализована и конфискована, а деведесетих година приватизована и од тог тренутка Задужбина је изгубила приходе. Задужбинарство у Србији има дугу и богату традицију, а репортажа о Луки Ћеловићу Требињцу сведочи о мотивима улагања у науку и привредни рад, који су неправедно пали у заборав.

Задужбинар Лука Ћеловић Требињац може да се упореди са идејним творцем Универзитета у Београду Доситејем Обрадовићем. Доситеј је био визионар и просветитељ, док је Лука Ћеловић један од највећих добротвора Београдског универзитета. Ћеловић је био свестан колико је за развој науке и образовања, као и за реализацију просветитељских циљева битна материјална основа, па је сву своју имовину 1925. године оставио Београдском универзитету.

„Само чист приход Задужбине може се користити, трошити и употребљавати за научне потребе и циљеве Универзитета, а основни капитал не сме ни у ком случају да се смањи“, наводи се у његовом основном писму, чији је циљ био да се сва имовина, не само троши, већ и богати њеним правилним управљањем.

Богата задужбина Луке Ћеловића Требињца

Према жељи дародаваоца, Задужбином је руководио Одбор задужбине, који су чинили: ректор – председник Одбора Чедомир Митровић, проректор, као и сви декани и продекани Универзитета у Београду. Имовину Ћеловићеве Задужбине чиниле су следеће непокретности: двоспратна кућа у улици Kраљевића Марка број један са четири стана и дућана, кућа и плаца у Јаворској улици на броју седам и девет, палата са двадесет четири стана, шест дућана и пет теретних лифтова, на углу Kарађорђеве и некадашње Загребачке улице, данас Kоче Поповића. Лука Ћеловић је у Загребачкој улици подигао и четири палате под бројевима три, пет, седам и девет и Босанској под бројем шеснаест. Ова здања имају укупно тридесет и један стан и седам дућана.

Лука је 27. јанура 1927. године, на дан школске славе Свети Сава, основао Фонд за помагање друштва „Обилић“ – академско певачке заједнице. У новинама „Правда“, објављеним 1928. године пише: „И ове године поклонио је г. Лука Ћеловић, техничком факултету 2.000 динара, с тим, да их употреби за своје циљеве“.

Читав фонд књига из Ћеловићеве приватне библиотеке припао је Универзитетској библиотеци, која је поседовала више од 1100 књига. Најбројнија су дела домаће књижевности. Дела француске и швајцарске литературе из доба Првог светског рата се такође налазе у том фонду. Наредне године, све куће које је Задужбина обухватала добиле су натпис по имену њиховог творца.

Поред финансирања бројних истраживачких радова универзитетских професора, од 1930. палате су припале Задужбини и сав новац од некретнина – издавања станова, месечно је ишао у руке универзитетске управе. На месечном нивоу приходи су били око 260 хиљада тадашњих динара, односно преко три милиона на годишњем нивоу. Тада је плата професора Универзитета била у равни плате генерала тадашње војске. На месечном нивоу износила је пет хиљада динара, односно шездесет хиљада годишње.

Одбор је био обавезан да се стара о спровођењу тестаментарне жеље добротвора и да се сви приходи користе за стипендирање, награде најбољих научних радова, научна истраживања, усавршавање студената и да се јавно, у дневној штампи, објави извештај какви су били приходи, а какви расходи на годишњем нивоу.

Национализација и пропадање задужбине

После Другог светског рата многе задужбине су претрпеле велике штете. Ратни вихор захватио је један део некретнина који је Ћеловић оставио, као и певачко друштво „Обилић“. Велики део имовине који су задужбинари оставили је уништен. Оно што је нанело још већу штету је чињеница да је после Другог светског рата имовина задужбинара, укључујући и Луке Ћеловића Требињца, конфискована, а затим национализована. Од тог тренутка задужбине су изгубиле приходе, а током наредних година и деценија су се гасиле.

Све до средине деведесетих година имовина задужбине је била у државном власништву, а од тада се имовина приватизује. У станове који су у оквиру некретнина били остављени Универзитету на коришћење усељавана су лица, која су данас заштићени станари. Један део пословног простора је прешао у руке државних фирми.

Задужбинари с краја 19. и почетка 20. века били су свесни чињенице да су наука и образовање најважнији за развој друштва и да њихово финансирање, није никаква потрошња. Напротив, то је инвестиција у будућност младих генерација, као и читаве државе.

Најмање што би градски челници могли да ураде за добротвора Београдског универзитета и велетрговца који је помогао изградњу Савамале је да грађанима подигну свест о томе да Београд не би био исти да није било Луке Ћеловића Требињца.

 

kucastil.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име