Логика као бомба
Религија — то је тражење истине кроз Откровење. Филозофија — то је тражење истине кроз логику.
Протестантизам који је настао као политички инструмент, да би постао легитиман, изграђује темеље сопственог погледа на свет. Од самог почетка он је већ био осуђен на пропаст, ако ни због чега другог, оно због тога што његов оснивач, Мартин Лутер, није био пророк. Протестантизам није добио Откровење из светова који леже ван граница људске свести и зато није могао оперисати ни са чим другим, сем са здравим смислом. Већ је ово довољно да се протестантизам назове филозофским учењем а не религијом.
За једини свој оријентир протестанти проглашавају Свето Писмо — Библију. Све остало, што се сабрало за хиљаду и по година — Свето Предање, Сабори, поштовање икона, многе тајне и друго — они одбацују.
Није преостало ништа, осим логике и Библије схваћене кроз њену призму. Као резултат свега тога, за сто година је од протестантизма настала световна организација која себе назива црквом, а своје чланове хришћанима. У суштини, од хришћанства је ту остало само име.
Предвиђајући негодовање обичних протестаната, мада претпостављамо да сасвим обични људи неће читати ову књигу, просто због тога што она захтева читање, ми свакако налазимо за потребно да се извинимо поштеним људима који исповедају своју веру. Ми не желимо да увредимо ничија осећања, и зато све о чему се овде говори има глобалан карактер и не односи се ни на коју издвојену личност.
Не треба бити у заблуди због тога што протестанти поштују Библију. Сујетни ум, без вере, није способан да прими догмате Откровења, Свето Писмо и Свето Предање. За рационални ум све то не представља ништа више него скуп невероватних басни и митова које је неко сачинио у доколици.
Да би се савладао велики број противречности, неопходно је логику потчињавати вери, а не обрнуто. Потребно је не веровати својим очима, као што ми, без обзира што свакога дана видимо да се Сунце креће а Земља стоји, ипак тврдимо обрнуто – да је Сунце непокретно а да се Земља креће око њега. Крупна логика мора бити заснована на догматима који немају видљиву потврду, већ се налазе у Откровењу.
Пре великог раскола, кад је Црква била јединствена, оперисање логиком у метафизичкој сфери било је могуће само до извесне границе. Када је Арије, презвитер Александријски «открио», да пошто је Христос рођен, то значи да се «одједном појавио», то јест да није постојао пре рођења и да зато он није једносуштан Богу, Никејски Васељенски Сабор је то логичко тврђење прогласио за јерес.
Сабор је утврдио Символ Вере, који говори о Христу као о «рођеном пре свих векова», то јест пре почетка Битија. Ово је немогуће схватити детерминистичком логиком, у ово треба веровати. Због овога је потребно признати човекову немогућност да изађе из људских оквира. Арије ово није могао признати и разделио је Цркву својом јересју. Они, за које је ауторитет Арија био изнад ауторитета Цркве, одвојили су се од Васељенске Цркве. Једном речју, велики раскол увек организују веома крупни религиозни ауторитети. Обичан човек за тако нешто није способан.
Верницима, који примају основне постулате вером, није потребно да своју веру правдају логиком. Када је Тома рекао да неће поверовати у васкрсење Христово, док «не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра Његова» (Јов. 20, 25), Христос се јавио и рекао неверном Томи: «Пружи прст твој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјерни него вјеран. И одговори Тома и рече Му: Господ мој и Бог мој! Рече му Исус: Зато што си Ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше» (Јов. 20, 27–29).
Права вера никада није знање. То је огромно осећање коме нису потребни никакви докази. То је јединствена варијанта апсолутног знања, јер се свако знање које је логички изведено, свако без изузетка, може довести под сумњу. И само је вера неоспорна. Хришћани, не тражећи логичко оправдање вере, постали су верујући по суштини и по духу. Верујући, а не знајући.
Протестанти су пак узели да помоћу логике сагледавају веру у Бога. Да нису учинили тај корак, протестантизам би се за неколико десетина година свео на нулу, распавши се без трага, као што се распадало хиљаде сличних група. Али они су направили тај корак и његове последице су биле велике. С друге стране, да није било протестантизма, настало би нешто друго, слично њему. Ради очувања власти, владари би подржали било које друго учење које световној власти даје независност од цркве. Световна власт је морала да легализује своју независност.
Ако се сакрално знање измести у рационалне оквире, добија се се омаловажавање религије. Зато је немогуће оперисати логиком о питањима која се налазе иза граница земаљског света. Логика је добра за ствари овог тренутка. За вечна питања она је – штетна. Велики западни умови говорили су о недопустивости оперисања логиком у питањима метафизике. Али овде наилазимо на парадокс који нам дозвољава да закључимо да новоевропски филозофи нису схватали карактер свог деловања. На пример, Лајбниц је, поновивши после Тертулијана знамените речи «верујем, зато што је апсурдно», истовремено учествовао у креирању погледа на свет са принципијелно другачијим основама у коме није била присутна идеја о Богу.
Апсурдно за земаљски свет не значи апсолутно апсурдно. Најзначајнији католички богослов, свети Тома Аквински, је на крају свог живота признао да су сва његова дела — ништавна и да свака неписмена старица зна више од њега јер верује да је душа бесмртна. Ни једна логика не може да прими знање старице. Приоритет њене вере над логиком научника добио је назив «Томин парадокс».
Пошто се неземаљски свет није уклапао у земаљску логику, а требало га је уклопити због озакоњивања световне власти, настао је опасан феномен — новоевропска филозофија. Овај тип филозофије је поставио темеље световног друштва. Протестантски богослови, покушавајући да разумеју Откровење, изграђују компликоване логичке конструкције. Али трактати који су логички доказивали милосрђе Божје и постојање загробног живота, нимало нису допринели расту вере.
Доминација логике је протестантизму одузимала суштину хришћанства. Земаљски циљеви су почели да потискују небеске. Црквене вође, добивши у логици инструмент којим се могао оправдати сваки порок, постепено озакоњују своје телесне жеље (поново су «сви једнаки, али неки мало више од других»).
Настаје двоструки морал.
Главни оријентир постаје постојање световне власти и богатства, а не Откровење. Одатле води порекло претензија римског епископа на првенство.
Слепа улица
Према протестантској теорији предодређености, човек још пре свог рођења има нешто слично маршрути, што одређује цео његов живот. Такав поглед на своју судбину уништава сам смисао добрих дела. Какав је у њима смисао ако је све предодређено?
Спасење душе не зависи од онога што радиш, јер свакако не можеш урадити оно што није предодређено. Подвуцимо још једном да се обични људи нису руководили таквим закључцима. Они су просто веровали. Зато је за талентоване људе, жељне да се оправдају и ослободе својих страсти, ова доктрина била нека врста духовног Клондајка. Протестантизам је преко предодређености дао «лиценцу» на извршење греха.
Полазећи од такве логике и најодвратнији поступци добијају ако не благослов, оно бар оправдање. Произилазило је: не поступаш ти лоше, већ је тако Бог уредио. И човек није у могућности да скрене с пута кога му је Бог предодредио, јер ако би то било могуће, то би значило да Бог није свемогућ нити свезнајући, што противречи Његовој природи. Било који најнепросвећенији верник ће се лако и природно изборити са том противречношћу, чак је и не примећујући, уколико верује да је Бог свемогућ а човек слободан.
Вера га спасава од заблуде.
Узгред запазимо да је наука која је израсла из протестантизма, такође дошла до теорије о предодређености. Лаплас је објавио да је уз познавање брзине, масе и кретања свих честица света, теоретски могуће израчунати будућност. Поново предодређеност, само сада логичка.
Њутнов модел света, који је посматрао васиону као џиновски механизам часовника, такође није одбацивао такву могућност. И само је Ајнштајнова физика разрушила механицистичко поимање света. Али овај велики физичар је стигао до своје теорије, оперишући не само логиком, већ обраћајући се и Светим текстовима. Кад је велики дански физичар и хришћанин Нилс Бор претпоставио да неке елементарне честице поседују вољу, од предодређености није остало ни трага чак ни у тако прецизној науци као што је физика.
Као показатељ тога каквих је размера био његов поглед на свет, служи позната његова реченица: «Савремене концепције су недовољно безумне, да би дале правилно схватање суштине физичког света». Отприлике у то време престало је да постоји схватање физике као егзактне науке, сличне аритметици. Од тада су физичари-лиричари постали стварност. Физика је почела да улази у области које се нису могле обухватити бројевима.
Враћајући се на тему протестантизма, треба запазити да је логика која је исправна за земаљски свет, разрушила догмате највишег света. Уместо слободне воље и слободног избора родио се механицизам, који човеку одриче слободу чинећи га сличног механизму који извршава унапред одређен програм.
Убијајући слободу, вољу и избор, предодређеност је уништавала основу хришћанства — једнакост људи пред Богом. Испадало је да нису сви људи једнаки. Постоје избрани, којима је приправљен рај и вечно блаженство, и одбачени, осуђени на вечне муке у паклу. Према протестантској доктрини, Христос, својом смрћу на крсту није отворио пут ка спасењу свима, већ само изабранима.
Са рационалне тачке гледишта, догмат предодређености нема недостатака. Али све религије одбијају да се служе логиком у питањима метафизике. Упадајући у противречност између свемогућности Бога и слободе човека, светске религије нису изабрале једно или друго, већ су се одлучно бориле и за једно и за друго. Бог зна све, али човек остаје слободан. То тврђење противречи рационалном мишљењу, али одговара метафизичком мишљењу, чувајући веру.
Постоји низ збуњујућих питања типа: «ако је Бог свемогућ, може ли Он направити такав камен, кога неће моћи да подигне», која не претпостављају одговор, јер сваки одговор умањује свемогућност Бога. У тим питањима чује се одјек древних мудровања (на пример, Зенонови парадокси о летећој стрели која је непокретна, или о брзоногом Ахилу, који никада неће стићи корњачу).
Обратите пажњу да ово није онај тип забрањених питања о којима је говорио Орвел. Ово је разумно позиционирање вере изнад логике. Таква питања су се сматрала за ђаволска, некомпетентно постављена, за питања која припадају категорији софистике, и то не због безумне нетрпељивости, већ као резултат најдубљег схватања.
Таквих примера има много и сви потврђују само једно: да оно што је апсурдно за наш свет не означава апсолутну апсурдност. «Јер је мудрост овога свијета лудост пред Богом; јер је написано: Он хвата мудре у њиховом лукавству» (1 Кор. 3:19).
Различитост Њутнових закона физике од Ајнштајнових објашњава се тиме, што су закони који су апсурдни за макросвет, природни за микросвет и обрнуто. Човечија чула не могу опазити много тога, али то не значи да оно што није доступно чулима и не постоји. Ако се из неког простора уклони све што тамо постоји, за празан простор се не може рећи да тамо нема ничега. Увек ће бити правилније рећи «тамо нема ничега, што је мени познато».
Православље и католицизам, за разлику од протестантизма, мирно су вером примили догмате Откровења. Кит је прогутао Јону, што је физиолошки немогуће, али ми верујемо, а не расуђујемо. Одатле следи да што је човек умнији, тим јасније схвата границе свога ума, и обрнуто, што је глупљи, тим више себе сматра свезнајућим.
Сократ је био толико мудар, да је као своје једино знање објавио – незнање: «Ја знам да ништа не знам». Ову мисао је изванредно изразио Достојевски у роману «Злочин и казна», кроз речи Родиона Раскољникова: «Ако на једном крају буде истина, а на другом Христос, ја ћу изабрати Христа».
Дубина мисли уграђена у те речи превазилази оквире могућег рационалног мишљења, зато што се овде тродимензионална истина завршава и почиње Христова истина — апсолутна истина, која се не може схватити. У њу је могуће само поверовати, као дете. «Који не прими Царство Божје као дијете неће ући у њега» (Лк. 18:17).
ИЗВОР: Мира Радосављевић, Пројекат „Русија“ – књига прва
