Ништа у вези људског тела није тако интимно као лице.
Генерално мислимо на друге аспекте нашег тела када кажемо „интимно“, али наше лице је оно што открива највише о нама. Лице је то које желимо да посматрамо да бисмо видели шта други мисле или чак ко су.
Важност лица се више пута наглашава у Светом писму. У Старом завету, то је уобичајен израз за то како се с правом срећемо једни с другима – и ретко – са самим Богом – „лицем у лице“.
У Новом завету Свети Павле језиком лица описује наше преображење у лик Христов. Свете иконе су несумњиво најиздашнији израз „теологије лица“, а можда и један од најдубљих доприноса Православља свету и објава онога што заиста значи бити човек.
Сваки светитељ, од најмањег до највећег, има исти атрибут као и Христос на својим иконама. Све их видимо лицем у лице. У класичној традицији иконографије, ниједна особа никада није приказана у профилу – са два изузетка – Јудом Искариотским и демонима.
Јер, у визији лица сусрећемо некога као личност. Грех је тај који нас одвраћа од лица другог – наш напор да себе учинимо некако другачијим од или мањим од личног. То је манифестација нашег одвраћања од Бога.
У људском понашању, емоција која се највише повезује са скривањем лица је срам. Осећај срама изазива тренутни и дубоки инстинкт да се сакрије или покрије лице.
Чак и одојчад, суочена са срамотом или благим стидом, покриће лице рукама или ће брзо завући лице у груди онога који их држи. То је део неподношљивог карактера стида.
Скривање је инстинктивни одговор Адама и Еве. „Били смо голи и сакрили смо се…“ њихово је објашњење. Читаоци су одувек претпостављали да је голотиња њихових интимних делова оно што тера први пар да се сакрије. Мислим да је вероватније да су њихова лица оно што су највише желели да покрију.
У проширеној употреби приче о Мојсијевом сусрету са Богом након чега је заклонио своје лице, Свети Павле представља Јеванђеље као преображавајући однос лицем у лице са Христом:
Имајући, дакле, такву наду са великом смјелошћу се понашамо, А не као што Мојсеј меташе покривало на лице своје, да не би могли синови Израиљеви гледати свршетак онога што престаје. Но заслијепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старога Завјета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида; Него до данас, кад се чита Мојсеј, стоји покривало на срцу њиховом; А када би се обратили ка Господу. укинуло би се покривало. А Дух (Свети) је Господ; а гдје је Дух Господњи ондје је слобода. Сви ми пак који откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа. Зато имајући ово служење, као што бисмо помиловани, не малаксавамо,Него се одрекосмо тајних срамотних дјела, не ходећи у лукавству, нити изврћући ријеч Божију, него јављањем истине препоручујемо себе свакој савјести људској пред Богом. Ако ли је и покривено јеванђеље наше, покривено је онима који пропадају; У њима бог овога свијета ослијепи разум невјерника. да им не засвијетли свјетлост јеванђеља славе Христа, који је икона Бога невидљивога.Јер не проповиједамо себе, него Христа Исуса, Господа. а себе као слуге ваше Исуса ради.Јер Бог који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. (2Ко 3:12- 4:6)
Мојсијев вео је слика слепила срца и духовног ропства.
Окретање Христу уклања ово слепило и тврдоглавост срца. Са откривеним лицима гледамо спознају славе Божије која се открива у лицу Исуса Христа и преображавамо се у исти лик који је Христос.
На руском, реч лик може значити и лице и особу. Сергије Булгаков се у својој књизи Иконе и име Божије поиграва разним облицима речи. То је суштински православни увид.
Грчка реч за особу (προσωπον) такође носи ово двоструко значење.
Неоткривено или нескривено лице је лице без стида – или лице које се више не крије од свог стида. Ово је можда најосновнији аспект нашег преображаја у Христу.
Ја у коме је стид излечен је оно Ја које је у стању да живи као личност. Враћени смо нашој суштинској и аутентичној људскости – нашој личности. Гледамо Христа лицем у лице, као човек који се гледа у огледало.
И, како каже Свети Јован, „Бићемо као Он, јер ћемо Га видети какав јесте“ (1Јн 3:2 НКЈ).
Тајна покајања смело корача директно у свет срама.
Архимандрит Захарија каже:
…ако знамо коме се представљамо, имаћемо храбрости да се осрамотимо. Сећам се да ми је, када сам постао духовник у манастиру, отац Софроније (Сахаров) рекао: „Охрабруј младе који ти долазе да исповедају само оно чега се стиде, јер ће се тај стид претворити у духовну енергију која може да победи страсти и грех. У исповести, енергија стида постаје енергија против страсти. Што се тиче дефиниције стида, рекао бих да је то недостатак храбрости да себе видимо онако како нас Бог види. (из „Проширења срца“).
Ово није позив на токсични стид – нити позив да се још више стиди – то је опис исцељења од стида које је дато у Христу.
То исцељење је „храброст да видимо себе онако како нас Бог види“. Храброст је одговорити попут пророка Самуила: „Ево ме!“ када нас Бог позове. Бог је позвао Адама који је говорио из свог срамног и безличног скривања.
Неке од мистичних проповеди отаца говоре о томе да је Христ по други пут тражио Адама – али овога пута, у Хаду, када је Христос сишао к мртвима. Ту се Адам, више не скривајући, окренуо ка васкрслом Господу.
И тако традиционална икона Васкрсења приказује Христа како изводи Адама и Еву из разбијених капија Хада.
Капије Ада исписане су на нашим лицима – као и врата раја.
То је мистерија нашег правог Ја – оног који се поново ствара на лик Христов – управо док Га гледамо лицем у лице и откривамо да нема потребе да се стидимо.
Где је Дух Господњи, тамо је слобода.
Слатка слобода!
Отац Стивен Фримен
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/glory2godforallthings/2022/09/24/face-to-face-4/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 02.10.2022.
