Књига „Постоји ли Бог? – Дијалози са неверујућима“ (Библос, 2022, превод Иван С. Недић и Јелена Недић) доноси два вишеделна разговора (или циклуса разговора) које је, за радијски и телевизијски програм Би-би-сија, водио митрополит сурошки Антоније Блум, са двоје интелигентних, образованих и, како поднаслов сугерише, неверујућих новинара.
Како у поговору наводи отац Павле Великанов, ови разговори су пример „споја непоколебљивости у веру и пажљивог односа према човеку који се са том вером не слаже, али који одлази постављајући себи нова питања“.
Митрополит на питања одговара отворено, врло трезвено, без подилажења, позе или надмености, без настрпљења, али и без глумљене толерантности као другог имена за равнодушност и пасивност, без слаткоречивости, празнословља и фразирања. Он договара језиком разумљивим интелектуалним и културним обзорјима саговорника, али и енглеских слушалаца, при чему је његово сведочење искуствено и доктринарно несумњиво православно, и у том смислу не прави уступке. У разговорима није реч само о неким практичним и „примењеним“ питањима, или питањима „верског дијалога“, него се тичу сржних ствари хришћанске вере и теологије, попут односа душе и тела, духа и материје, васкрсења, богопознања, добра и зла…
Најважније је што у овим дијалозима митроолит Антоније примењује у пракси, односно показује на делу теолошка начела која исповеда. Његови одговори и његов став нису просто ствар доброг васпитања, пастирског тренинга или тактике, чак ни интелектуалне честитости, већ призилазе из живе вере која нас учи како се опходимо према другим људским бићима. Тако он инсистира на томе да хришћанство не почива на етичким начелима или апстрактним идејама, него на јављању Христа у телу и историји, а да сва начела и идеје могу бито само изведене, а не нешто што претходи тој живој конкретности и искуству. Блумов однос према саговорницима у том смислу није руковођен начелима и апстрактним рационалним аргументима, празном ученошћу и софистиком већ живим сведочењем које се тиче целог бића.
Антоније Блум такође говори како истинског сведочења не може бити без искуства сусрета са Богом, као што се и у Светом Писму подразумева да су „гласници Божијег закона“ најпре морали имати „лични сусрет са Богом“. Искуство сусрета са Богом пореди са међусобним односом људи, када је он истински, што није само педагошка мера, већ говори о аналогији између односа човека са Богом и његовог односа са другим људима. Он каже да у току молитве неки људи „постају свесни да им се приближава извесна реалност, да су се срели лицем и лице са извесним присуством, да се неко пред њима појавио, открио; одједном схватају да је у том невидљивим свету који их окружује неко присутан“. А затим се надовезује, истовремено као пример за боље разумевање односа Бога и човека али и истинског односа између људи, да је то „исто тако очигледан и јасан осећај као кад стојиш са човеком, па се у једном тренутку између вас пробије баријера, успостави се живи стварни контакт који човека приморава да призна да неког тамо има. Као кад седиш са човеком, он је ту, пред тобом, али је малтене као неки предмет, колико год се трудиш никако не можеш да допреш до њега, а онда се одједном отвори, покаже своје људско лице, живо, дубоко, осећајно. То је један од момената који човека наводи да говори о односу“.
Тешко ће, дакле, видети Бога онај ко у другима види само маске и предмете и тиме се задовољава, али и однос с Богом учи нас и отвара да друге људе видимо онако како треба да их видимо, јединствене, непоновљиве, који траже и заслужују нашу пуну пажњу.
Митрополит Антоније Блум управо тако разговара, тако се односи према људима, чиме сведочи своје духовно искуство и живу веру. Тако и ова књига не представља само ризницу сазнања и апологетских аргумената, него је и искуство истинског дијалога, дакле искуство истинског односа међу људима, који је у само икона нашег истинског односа са Богом, а који се на може лако одглумити.
Владимир Коларић
