Ада Кале налазила се на само 60 километара северно од места где се срећу границе Србије, Румуније и Бугарске. Острво је било дугачко 1750 м, широко једва 500 м, а окруживале су га масивне стене, које је обликовао Дунав и које су биле прозване “Гвозденим вратима”. Клима је била неочекивано блага, наводно су управо ту Аргонаути открили маслине.
Стари Римљани су први на овом острву поставили утврђење, а Ада Кале (није се увек тако звала) остала је стратешки важна, јер је контрола над острвом омогућавала контролу пловидбе доњим током Дунава.
Најдужу борбу за контролу острва водиле су Турска и Аустрија – више од 500 година наизменично су је освајали и прекрајали у духу оријентаног начина живота, односно актуелних евопских трендова, остављајући своје приче, културу и веровања.
Из богате историје Аде Кале посебно место има догађај из Првог српског устанка – београдске дахије, због којих је устанак и почео, ту су побегле са својим благом, пратњом и харемом, након чега је Карађорђе послао Миленка Стојковића да их погуби. Деценијама касније Ада Кале добила је и своју легенду као острво о којем сањају принчеви – по њој се Мискин Баби, принцу далеке Бухаре, у сну приказало свето острво. Кренуо је у свет да га пронађе и много времена касније стигао на необично дунавско острво снова, на којем је остао до смрти, живећи као просјак и изводећи чудесна излечења…
Међутим, тек када су, после завршетка Првог светског рата, становници одлучили да се припоје Румунији, почело је златно доба Аде Кале…
том тренутку острво је било попут заборављеног делића Турске у Европи, али у документарном филму редитеља Исмета Арасана “Приче са Аде Кале”, преживели становници острва касније расејани по Турској, присећају се како су људи долазили са свих страна, неки и као изгнаници, бегунци, авантуристи… И налазили су уточиште на том малом острву на којем су важила другачија правила живота него у остатку света.
Прича се да су сви живели заједно, као једна породица, упркос различитим верама и нацијама. Није било крађе ни свађе, врата се ноћу нису закључавала. Славио се Ђурђевдан, а сваке вечери мештани су се дружили уз домаћу дудову ракију и наргиле. У центру села је било неколико продавница и кафаница, као и посластичарница у којима су се служили ратлуци с лешницима, алва, слаткиши са џемом од смокава и ружа…
Мештани су се највише бавили узгајањем специфичне сорте винове лозе и дувана (на Ади је радила и фабрика цигара које су се о квалитету мериле с кубанским), риболовом и пчеларством, али и трговином и кријумчарењем. С уским, калдрмисаним улицама и оријенталним специјалитетима Ада Кале постала је занимљива туристима као “Оријент у срцу Европе”.
А како то обично бива на овим просторима, време благостања није могло дуго да траје. После Другог светског рата, Румунија је постала комунистичка земља и ограничила приступ острву, а Аду Кале је погодило сиромаштво. Кад је 1964. Југославија започела пројекат изградње огромне хидроелектране, то је означило дефинитиван почетак краја.
Постојао је план да се становништво, тврђава и насеље само преселе на острво шимијан, а румунски документарни филм “Последње пролеће на Ади Кале” из 1968. године показује како су, камен по камен, делови тврђаве обележавани и вађени да би били пренети. Пресељено је и гробље. Ипак, становници нису прихватили ново острво – највише их је отишло у Турску, а неколико породица је изабрало Југославију и Румунију. Острво је потопљено.
srbin.info
