Март се код Срба, као и код неких словенских народа, назива још и благовештењски месец, марта, Сухи, брезен и летник, а у старосрпском и дерикожа.

У давно доба, одређене особине, врлине и мане, приписиване су особама рођеним у одрећеном временском периоду. Нека од ових веровања сакупљена су у Народном календару и сачувала су се до данашњих дана…

Март је добио име по римском божанству рата – Марсу. Зато се овај месец сматра нарочито повољним за војна дејства. Март се код Срба, као и код неких словенских народа, назива још и благовештењски месец, марта, Сухи, брезен и летник, а у старосрпском и дерикожа, каже Историјски забавник.
Срби овај месец замишљају као ћудљиву бабу која лако мења мишљење – та „баба“, зове се Марта.

Отуда, у марту може да напада велики снег, али и да изненада отопли и огреје као да је већ лето. Зато народ каже: „Боље да те змија уједе, него да те мартовско сунце огреје“.

Баба Марта заправо никада није постојала. Није реч о неком митолошком бићу или божанству, већ је то персонификација читавог месеца и његове непредвидиве природе.

Иако је овде реч о српском веровању, баба Марта се среће код готово свих словенских народа. Kако је и она добила име по богу рата Марсу веровање каже да је окрутна на њега, али да уме да буде и топла и мила због пролећа које најављује.

Легенда каже да је баба марта некада стално била мила и драга старица. Ипак, једног дана краљ Нума Помпилије решио је да марту одузме прво место у календару додавши испред још јануар и фебруар. Ово је толико наљутило „прву даму календара“ да је од тог доба постала ћудљива и хировита.

И тако је остало све до данашњих дана…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име