ЖДРЕЛО је био велики средњовековни град у Горњачкој клисури, коју је изрезбарила река Млава продирући кроз планине Хомоља, чији пејзажи и без специјалних ефеката подсећају на спектакл „Господар прстенова“.
Историја града је још интересантнија од ремек-дела епске фантастике. Византијске, српске, угарске и турске средњовековне хронике описују битке за Ждрело, „гвоздену капију земље Браничева“ и путева између Подунавља и Поморавља. Најчувенији су описи бојева с разбојничком војском азијатских Кумана предвођених Дрманом и Куделином.
Неосвојива клисура из које су излазиле дивље хорде и терорисале све околне земље, тада је била симбол ужаса. Ждрела су освојили и протерали Кумане српски краљеви Драгутин и Милутин, а од тог доба Браничево трајно припада Србији. Легендарно Ждрело су Османлије срушиле после пада деспотовине, да се у клисуру не би вратили и утврдили се бунтовни Срби.
Украс ове саге су задужбине које су у Ждрелу подизали краљ Милутин, кнез Лазар, деспот Стефан, племићи и војсковође Растислалићи, Десисалићи, Угљешићи и Кувети. У клисури је једно време било седиште Браничевске епископије, а до данас има живих манастира овдашње свете горе, заједнице насеобине монаха које је са Атоса довео испосник-светитељ Григорије Синаит, зван и Ћутљиви и Горњачки.
Исти велики духовник и путник коме је кнез Лазар поклонио своју задужбину у клисури, манастир Ждрело, доцније прозван Горњак, слави се на Атосу као оснивач манастира Григоријата.
Огромна грађевина скривена честаром / Фото Б. Субашић
СВЕ је наизглед познато о овом великом граду, осим једне „ситнице“: где се тачно налазио и како је изгледао. О томе се нагађа скоро два века, од када је пруски племић Ото Дубислав фон Пирх први у путопису дивио призорима остатака Ждрела на вртоглавим литицама и шиљатим стенама клисуре. Данас их има мање, јер су их уништили ерозија и трагачи за благом, али и оно што је преостало привлачи возаче на путу од Петровца на Млави ка Жагубици да застану на паркингу код извора Четири луле и диве се, често и не знајући да се налазе у Ждрелу, легендарном граду изгубљеном украј прометне саобраћајнице.
Простор клисуре чувене из литературе и поезије, веома је мало истраживан, а кабинетски стручњаци именом Ждрело обично називају наделеко видљиве остатке кула и зидина на голој каменој крести која се стрмо спушта низ падину Вукана до Млаве. Они нису посетили ово тешко приступачно место, обрасло бодљикавим кустим шипрагом, непроходним када озелени…
РЕПОРТЕРИ „Новости“ су га обишли, грабећи прилику пре него што вегатација набуја и змије изађу испод стена. Пењући се уз литицу кроз бодљикави честар, на само тридесетак метара од асфалта, наишли смо на прве остатке грађевина а затим и на велики очувани део зупчастих бедема високих десетак метара, крај остатака невеликог објекта. Наставили смо преко клизавог сипара и стрмих стена, стигли до највише куле, а затим блажим успоном кроз шуму у којој су понегде штрчали остаци масивних зидова. Тако смо стигли до шумског пута с необично високим озиданим каменим банкинама који се спуштао ка подножју природног амфитетара под литицама Малог Вукана.
Богородица Пречиста, гробна црква племића / Фото Б. Субашић
На стотинак метара од пута указали су се остаци храма Богородице Пречисте, чије је име уклесано лепим словима у мермерне плоче на гробовима ктитора цркве, великих челника и војвода Десисалића, Угљешића и Кувета. Археолог Димитрије Мадас је 1980. открио овај храм сазидан на вештачком брегу да би имао што лепши поглед на чудесну клисуру. Овакво место могла је да изабере само префињена и продуховљена особа, што наше племиће представља у другачијем светлу од уобичајене слике сурових ратника. Недалеко од овог храма је монументални манастирски комплекс Митрополије, у којој је неко време столовао браничевски епископ. Педесетак метар даље још већи храм, преко чијег темеља дугог 25 метара је сазидана данас напуштена зграда путарске секције.
Литица на којој су неимари подигли зид и куле / Фото Б. Субашић
ОДАВДЕ води козја стаза по литици која са низводне стране затвара планинску увалу и замку који локална легенда приписује некада куманском вођи Куделину, а некада кнезу Лазару. Недалеко од њега су остаци зидина које су се као и оне узводне спуштале до Млаве и запречавале клисуру. Скице и фотографије тих објеката наизглед насумично разбацаних по клисури дали смо стручњаку за средњи век, археологу доценту др Дејану Радичевићу, који их је анализирао и открио највероватнију позицију изгубљеног града.
– Сада је потпуно јасно да оно што се обично назива град Ждрело, није град већ само јак бедем много већег утврђеног простора – каже др Радичевић. – Зидине и куле сазидане вештином на веома недоступном месту указују на значају простора који је брањен, а то је вероватно велики град унутар природног амфитетара. О томе сведоче остаци бедема на литици на другом крају планинске увале и недоступни замак над њом, очигледно последње градско прибежиште у случају напада. Судећи по комплексу Митрополије и Богородице Пречисте, град је имао велико духовно средиште, које је морало бити одвојено од војног и цивилног дела. Када се на основу вашег извиђања сагледа простор брањен фортификацијама и његова густо насељена околина, Ждрело изгледа као један од највећих градских центара средњовековне Србије. Наравно, то треба доказати систематским истраживањима, којих на овом простору никада није било. То је још један пример неопростивог немара према националној баштини.
КНЕЗ АЛПИНИСТА
МЕШТАНИ села Шетоње на излазу из Горњачке клисуре веома су поносни јер им је, како локална легенда каже, кнез Лазар био комшија. Предање казује да је светли кнез из замка Шетаче на ивици литице Малог Вукана шетао до Шетоња, да прикупи приходе од овдашње царинарнице. Ко је ишао наводном кнежевом стазом могао је да закључи да је он био алпиниста. Ако ставимо шалу и легенде на страну и погледамо кнежеву даровну повељу манастиру Горњаку, у њој пише да се монасима даје приход од великог панађура у Шетоњама.
Новости
