Наш најпознатији сакупљач народних умотворина и изрека – Вук Стефановић Караџић забележио је и серију народних изрека посвећених женама.
Први пут су објављене у књизи “Српске народне пословице” 1849. године, а данас говоре о не баш ласкавом односу према женама у српској традицији.
Ово су неке од тих изрека:
– Ако Турчин погине, були други не гине.
– Да јој зашијеш уста, на стражњицу би проговорила.
(каже се за лајаву жену)
– До гроба: леле! а од гроба: ко ће к мене!
(када сахрани мужа)
– Добро је некад и (паметну) жену послушати.
– Жена пијаница – готова блудница.
– Жена се узда у плач, а лопов у кривоклетство.
– Жена ће само ону тајну сачувати коју не зна.
– Жени, змији и мачки не треба веровати ни када су мртве.
– Жену, децу и пса треба бити и хранити.
– Жену, пушку и коња може човек показати, али у наруч не давати.
– Када жена плаче питај је шта хоће.
– Лајава жена, често пута бијена.
– Лакше је сачувати зеца на гори него жену на дому.
– Не дај кобиле у најам, нити пуштај жену на сајам.
– Немој бити љута да не будеш жута, већ буди добра да не будеш модра.
(прети понеки човек својој жени)
– Ни у мору мјере, ни у жени вјере.
– Опасала се језиком к’о куја репом.
(каже се за лајаву жену)
– Пружа поган језика као крава посран реп.
(каже се за неко језичаво чељаде које друге грди и ружи поганим речима)
– Жене су да зборе, а људи да творе
– Жена и змија се у главу ударају.
– Гори је женски језик но турска сабља.
– Где жена бучи ту муж мучи.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
istorijskizabavnik.rs
