Jош један показатељ гордости у нама јесте лажни стид: када се, на пример, стидимо да негде уђемо, да нешто кажемо, да нешто урадимо, јер мислимо да ће нас „сви гледати“, на пример, улазиш у храм Божији и прибојаваш се да ће се сви окренути и погледати у тебе. Зашто то мислиш: Да ли зато што имаш високо мишљење о себи и мислиш да си много важан и занимљив па ће да те други гледају, или зато што мислиш да си мање вредан, па ће те сажаљевати или презирати.
То је лажни стид који је показатељ прикривене гордости.
Смирен човек, пак, живи једноставно. Он једноставно уђе у храм Божији и једноставно изађе из њега, не стиди се људских погледа, јер је свестан да улази у светињу Божију једино што осећа јесте скрушеност пред Богом.
И мене је мучио такав „лажни стид“. Страшно ми је било непријатно од непознатих људи и „стидео сам се у различитим ситуацијама. Једном сам био у Солуну и био је страшан пљусак. Чекао сам свог Старца због неког посла. Издалека сам видео свог Старца под црвеним кишобраном са белим туфнама! Када ми је Старац пришао, нисам могао да издржим а да га не питам, наводно забринут за његов „углед“.:
– „Старче, какав вам је то кишобран?“
-„Шта фали мом кишобрану?“ , одговорио ми је он.
-„Па, то је женски кишобран!“, рекох.
– „Па шта! Био сам код неких људи и они су ми дали овај кишобран! Зар би било боље да сам покисао?“
-„Старче, зар нису имали да вам дају мушки, црни кишобран?“
„Црни, бели кишобран…какве везе има! Узми га и иди где треба!“
Хтео сам да пропаднем у земљу од „стида“. Да сам имао смирење не бих осећао тај лажни „стид“, који је у ствари прикривена гордост. Ко би на киши уопште обратио пажњу на мене, непознатог монаха? Шта бих изгубио због женског кишобрана: углед?
Из књиге – Живот у свету без Христа
Тешко оном човјеку који се људи стиди а Бога не боји!
Слава Богу за све!
Имала сам сличних стидова и комплекса разних, док нисам спознала правог и истинитога Господа, Исуса Христа – Сина Божијег! ☦️