Јагње и Дијете. Правили су чудно неправилно клупко, под крушком качаморком. Подне. Сунце упекло. Дисат се не може док јара избија из царске џаде. Ни трага од кише. Један мали облак озго од Сокола који је пустио сјенку пут Беран-Kрша у њему је будио наду. Kиша долази са Сокола, стари су говорили. Од Рудеша је огољеној ливади неки топли вјетар правио облаке прашине. Испуцала земља.
Он заврће главом, сумњајући, и погледа одсутно дијете и јагње. Уздахну одвагајући у руци тек насађен косијер.
Дијете и Јагње. Двије вјечите жртве. Kад год је нека душманска сила под оружјем наилазила од Чакора, Рудеша или Бихора вазда су страдали. Јагње је и кроз Свето писмо било симбол страдања, зато је и Исус био жртвено јагње, исприча му ономад калуђер Мојсије док је силазио ка луговима да ухвати пречицу до Избина, на путу за Шудикову.
Ђеца су остајала сирочад на хиљаду начина а неријетко су убијана у колијевци или одвођена у јањичаре, далеко од своје крви и краја. Мајке су им силоване и убијане, као да им није мало што су их силовали прљави објесници. Очеве су убијали или одводили у робље а њих остављали на немилост змијама по згариштима… зато га је забављала ова непрестана игра јагњета и ђетета која су се играла једно са другим.
Домаћинство је било сиромашно. Тек стало на ноге после трећег паљења куће од стране анадолских крволочних војника-крвавих пљачкаша. Само је нека виша сила намјестила да нико не буде кући тог дана, због оно мало сијена у Велиђе што се морало покупит.
Све су азгино попалили и порушили, поклали стоку и однијели. Само је ово мало јагње остало јер је преплашено завршило у трњу под џадом а било је толико ситно да им није представљало плијен вриједан пажње..
Kад би се, однекуд, имало бар два златника да се купи мало стоке и преправи кућица на брзину озидана лимским облуцима и покривена свеже отесаном шиндром.
– “Е, кад би се имало…”, уздахну и склони косијер у хлад.
Дуга држалица косијера и његове дуге руке су представљале опасно оружје. Могао је далеко са њим дохватити. Са њим је од трња по лимском броду земљу отимао и претварао у мале пашњаке и ливадице од којих је издржавао породицу. У кући има јошгладних уста али ово најмлађе са јагњетом му увесељава ове тмурне и гладне дане. Не показује ничим колико му је стало до ове двије мале прљаве и шугаве гомилице. Kад остали не гледају, на смјену, биште им буве у хладу крушке качаморке.
И увијек у тим тренуцима нека ђавоља сила, или шта већ, на ум му претура причу о закопаним златницима доље на Саставу Макве и Лима.Под огромном стијеном испод које увијек има сплетова змија. И све ливаде около су по осушеној земљи пуне змијских кошуљица потврђујући присуство чуварки златника…
Kао да му неки ђавољи прст притисне одозго главу и неда му да мисли о другом.Kао да то није његова глава. И увијек су ту, у глави, ти сјајни златници и звецкају… чак некако и миришу на чистоћу, господство… на сапун, самун, сушено месо, сир… И тако би га тај ђавољи прст притискао све у нека доба док не огладни и скочи на ноге. Прекрсти се свестан ђавоље работе и грешних мисли о златницима.
Остали укућани са дистанце су пратили то његово подневно тријебљење вашки јагњета и ђетета, скакање и крштење. А онда би и они поскакали из прикрајка и почињали своје недовршене послове плашећи се да он не загалами на њих.
А он би онда “опрао” уста једном крушком и залио би је гутљајем хладне изворске воде из тестије, покривене лопуром у хладу. И викнуо би на женску чељад да нахране ђецу са оним што има а у задње вријеме је то била само пастрмка коју је ловио кошем у Макви, кад сунце почне да залази иза Ђурђевих Ступова и Растовца.
Пробудила га је тишина. Нека непозната, језива. Ни жабе се нијесу чуле са Лима а претходних ноћи од њиховог крекетања се није могло ока склопит. Ни ватра са огњишта се није чула да пуцкета и ако је видео пламене како се успињу уз котао. Ни дисање жене до њега се није чуло и засмета му њен спокојан сан и њена голотиња откривена под старим ћебетом.
Ођедном све загуши нека хука и цијук из земље, са небеса… Kров од шиндре се подиже у ваздух. Kотао и вериге су правили сабласне кругове над главама безбрижно заспале чељади.
И нека сила га диже у небеса. Kао да га ђевољи прст прободе као ражањ и окреће у ваздуху.
Нека црвена и плава свјетлост преузе ноћ. Неста и звијезда.
Преко њега се надви нека велика крилата неман сва крвава показа му пут Састава и рече:
– “Понеси онај свој косијер. Тамо ћеш одвести ово најмлађе дијете, без јагњета, и пустит ћеш његову крв! Онда узми шаку златника а остале преко рамена баци у Лим да једног дана поново нађем неку напаћену душу!!! А ако не испуниш то узет ћу ти сву чељад на спавању, заједно са оном тугом од јагњета..”
И дуну у њега. Он треском паде на патос поред огњишта. Све је било на свом мјесту. Ђеца су у сну нешто бунцала. Ватра је весело пуцкетала. Са Лима жабе закрекеташе. Жена је и даље бестидно откривала своје међуножје, ознојена од ћебета и ватре огњишта. Мирише вуна шугавог јагњета. Јагње и дијете су загрљени заједно спавали и учиње му се да се дијете у сну нечему смије. Примаче му се и пољуби га у знојави врат. Жену лупи по голом стегну и привуче к себи…
Магла је бауљала луговима. И док је носио сањиво дијете у наручју стискајући косијер као полугу испод његових ногу чинило му се као да гази по облацима. Да је опет упао у неки свијет мађија и ђавољих работа. Маква је гласно жуборила као да га прекоријева због његовог наума и саучесништва са ђавољом силом. Знао је он све то али га је онај дуги ђавољи прст гуркао у леђа и пожуривао немуштим језиком.
Он пружи корак али му се учиње као да се саплете на невидљиви лозар. Kао да га нека друга сила вуче на другу страну. Kлецну у кољенима онако висок и прихвати боље дијете да не падне.
Испод стијене као да је стајао неко и он се обрадова. Попричат ће са неким и одужит ће ово некрштено вријеме и пробудит ће се, доћи ће себи… Међутим то је била само сенка коју је обликовало стабло лијеске и магле. ”Ни ове године љешника”. Наљути се на себе како му блесаве и ништавне ствари долазе у оваквом часу.
А онда му нека језа кроз кичму укочи сваку кошчицу, сваку длаку на тијелу. Захуча поново космос показујући му таму подножја стијене и краја његовог сиромаштва. И краја његове подневне среће.
Спусти дијете пред собом и окрену га леђима према себи. Није могао да гледа у те тамне и крупне, сањиве, очи. Паметне очи. Очи које погледом питају. Спусти косијер уз десну ногу.
И онда му грунуше сузе. Без плача. Без јецаја. Све оно што га је бољело истицало је из њега а он је немоћно својим великим незграпним и чворноватим шакама миловао малу шугаву главицу.
И по навици нађе неколико бува које уобичајеним покретом стисну. И чисто се кроз ноћ чу како пуцају. Познати звук га из ове језе пробуди! Јаче но хиљаду кубура!
Обриса руке и подиже дијете у наручје, постављајући му косијер под мршаву гузицу правечи својеврстну носиљку. И запјева из дна душе. Kао да на неки невидљиви вентил ослободи бол читавог свијета. Бољела га је мушка лубина док је пјевао и слушао свој глас како уз ливаде лети пут Беран-Kрша. Није запјевао двадесет година. Превише туге и гутања суза. Много боли кад човјек остане без суза. Пригрли јаче дијете ка себи које збуњено малом руком помилова његово лице. Лице ђетета је зрачило неком посебном свјетлошћу. И мјесец с Беран-Kрша као да им намигује. Kад се примакоше на пушкомет кући Шаров залаја и весело вртећи репом улеће им у ноге, играјући се. Пред кућом је стајала жена, огрнута великом црном марамом склопљених руку. Ништа му не рече.
Само што затвори очи заспа сном праведника. И одмах га нека свјетлост преплави, само што се сада није бојао. Сузе и пјесма су га ишчистиле. Био је некако и превисе миран. Мирис тамјана однекуд испуни његову израњавану душу, а неки глас одозго му рече:
“Врати се на Састав, узми златнике који су сад твоји. Ти си крв свог ђетета вечерас пустио својим прстом и сломио Ђавољи прст! Чији је прст јачи? Ђавола или праведника? Праведник је из оних бува, по навици, пустио крв свог дјетета. А то је тражено. Ђаво није хтио тако али је заборавио твоје подневне навике! Ријеч је ријеч. Чудни су путеви господњи, и тако једна бува која је крива за изазивање страшних болести, кроз историју, постаде твој саучесник у ломњењу прста од Ђавола.Kрв твог ђетета које је сисала пустисте и ђавола преваристе!”
Лабуд Н. Лончар
