Од заборава је тешко сачувати људе који су заслужили да буду упамћени у Времену, а камоли сачувати од Заборава једно Стабло. Kрушку! Дивљаку! Kрајпуташицу! Али се може покушати…
На излазу из села Доњи Kрупац крај пута који води за Бујмир и Алексинац налази се једно стабло без грана, поломљено, штрчи у небо..Kао да је било у епицентру нуклеарне експлозије..
Некада, када су војници из села одлазили у Војску цијело село би их допратило до те крушке и онда би се изљубили, поздравили, даривали војника паром..(Војник је носио конац и иглу са рамена на раме. Чашћавали су га бомбонама а новчаницу ушивали на конац)..
А када би војник прешао ту невидљиву границу, иза крушке, онда су сви ломили флаше са ракијом о крушку.. Пјевали и плакали…
И нијесам више сигуран шта је убило крушку…
Громови..
Вријеме..
Флаше..
Или сузе дјевојачке..
Лабуд Н. Лончар
