Kоњи крвавих сапи
долином, само мени, знаном
сном пробуђени језде.
Гриве им уплићем
прстима ломним,
јавом и клетвом им тепам
да се врате по јахаче.
Биљежи муња небо,
газим изливене воде
утопљеницима посијане а
пањевима обиљежене и
залуд позиве чекам пред
ударима касних изненађења-
само ми очи дозивају
велике црне птице
што обруч полако стежу.
На видику јахача нема
коњи ме у стопу прате,
перу копита крвава,
очима гусле траже
да ме у њих ставе,
дуге ноћи да ме куде или славе-
залудна молба и руке
што бацају шљиве у
океан полеглог жита,
постељу ми спремну.
Пропињу копита своја,
додирују небеса као рука
јабуку зрелу,
зној се низ леђа слива,
да ми је знати:
ко то,
два коња крвава или ја
овај сан снива?
За мном крвави коњи
газе јауке жена,
изгубљених јахача
још увијек нема…
