Исклесао сам самоћу
У грло је положио.

Да шути.

Тихује…

Децембру и сјеверцу вјетру
У ноћну визиту долази, пркоси.

Исклесао сам самоћу
У уморно око је усадио
У оном мистичном тренутку стварања истине
Када мјесец обљуби својим сјајем
Стидљиви талас на мирном мору
Доносећи урлик вучице
Из давних дана, још…

Исклесао сам самоћу
У уво је поставио!

Да ослушнем тишину морских дубина
Из којих допиру ласцивне приче
Бестидних шкољки и лукавих ајкула.

Исклесао сам самоћу
У грудима је чувам!

Јер у њима спавају звијезде.

Ушушкане бијелом пјеном
И тишином космоса
Које љуља и успављује
Бесконачни талас сјећања.

Исклесао сам самоћу…
Да заједно ћутимо!

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име